Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Љутеж је село разбијеног типа у општини Владичин Хан, на десној обали реке Мутнице. Не зна се прецизно када је настало, али има назнака да је то било у давна времена. На тај закључак, измешу осталог, наводи и велики број легенди и прича које сежу у средњовековни период.
Народно предање памти давна времена када је „силан народ потепала чума“. Заправо се, највероватније, ради о епидемијама разних заразних болести које су, у време пре напретка медицине, узимале многе животе. Такве приче се, поред још неких места на југу Србије, везују и за Љутеж.
Једно од места које указује на дугу историју села Љутеж је старо гробље, обрасло столетном буковом шумом. Ту се назиру стари гробови са плочама, али без крстова. Верује се да је на том месту пре много година било насеље. У њему су, каже предање, живели неки крупни и кошчати људи „џидови“ или „џидовије“. Чували су стоку и бавили се замљорадњом, али их је једном чума све „потепала“: није било живих да сахране мртве. Остао је само чобанин Љутомир, јер је чувао стоку у планини и чума га није видела. Он се није вратио у уништено село, него је саградио колибу и у њој остао да живи. Потомци су по њему, назвали село Љутеж.
Друга легенда о настанку имена овог села такође је везана за помор становништва који се, вероватно, догодио у средњем веку. Ову причу забележио је чувар народног предања југа Србије, професор Момчило Златановић.
На потезу Селиште, где су сада љутешке ливаде, постојало је некада лепо село Дугојница, заклоњено од ветра са свих страна брежуљцима. Свуда су избијали хладни планински извори.
Село је било збијено – кућа до куће. Увече насред насеља певало и играло уз свирање шупељке, врсте фруле која је карактеристична за југ Србије и данашњу Северу Македонију. Људи су, каже предање, живели у братској слози и љубави.
Једини и стални су им непријатељи били вуци и Турци. Вуци су долазили из оближње густе шуме и нападали стоку, а Турци из моравске долине и речице Мутнице, грабили девојке и пљачкали. Смели Дугојчани нису ни пред ким узмицали.
Међутим, у селу се неочекивано појавила чума и поморила много људи, нарочито деце. Престала је песма, а нарицање је испунило Дугојницу. Жене су кукале, ноктима копале лице и чупале косу, а чума је стајала на ивици буквика и грозно им се церекала.
Дошли су старији људи из околних места и рекли преживелима, ако желе да им се род не затре, да се преселе на исток, преко брда, и да село назову неким лошим називом. Послушали су савет. Ново насеље назвали су Љутеж и чума више „није тепала“.
Постоји и прича везана за суседно село – Мртвицу. Прича каже да се између Џепа и Предејана, с леве стране Мораве, налазило богато и велико село. Куће су биле лепе и окречене. Насред села, белела се црква. Кроз махале су шумно јурили планински потоци.
Али је насеље походила чума. За кратко време изумрло је све становништво. само је остала средовечна жена Анђа и њена кћи. Оне су неутешно плакале и данима сахрањивале своје рођаке и сељане. У село нико није навраћао јер су се бојали чуме. Због тога су мајка и кћи живеле саме у пустом насељу, обучене у дугачке црне хаљине, и личиле су на две чавке што су се одвојиле од свога јата.
Подно села, поред Мораве, водио је пут. Њиме су често пролазиле поворке натоварених коња, харачлије су терале „царево азно“, а трговци еспап, односно робу.
Наишао једном трговачки караван из приморја. У дугачкој поворци били су и отац и син. Ноћ их је ухватила близу села смрти које је народ називао Мртвица. Путници даље нису хтели да иду јер је клисура ноћу скоро непровидна. Одлучили су да преноће на путу.
Међутим, отац и син су видели у даљини слабу светлост и пошли према њој. Тамо су нашли Анђу и девојку и чули дирљиву причу. Анђина кћер је била лепа и момак се заљубио у њу. Убеђивање очево није помогло – син је остао у Мртвици. Призетио се – „пришја“. У браку је имао много деце. Звали су их Пришевци, а касније Прићевци. Отуда назив Прићевци за велики род у многим насељима у овом делу југа Србије.
Као и у многим другим местима југа Србије, и у Љутежу се причају приче о легендарном јунаку Марку Краљевићу, за кога се верује да је у давна времена владао овим крајевима.
После неке велике битке, Турци су продрли у земље Марка Краљевића. Он, бојећи се њихове освете, покупи велико благо и са својим одабраним пријатељима, пође да тражи крај у којем би у миру провео старост и дочекао смрт.
Путовали су дуго од Прилепа и једном приликом су заноћили негде близу Врања. У сну им се појавила земља коју траже. Трагали су за њом три дана и три ноћи. Кад су је нашли, веома су се обрадовали јер је било много шуме и камена, а овде – онде су и избијали извори чисте воде.
Одлучили су да ту, у близини данашњег Љутежа, зидају град. Раднике су довели са стране и добро их платили. У близини реке Мутнице су саградили су град у који се могло ући само са једне стране, што је била мера опреза у случају да Турци нападну. Место за које се верује да представља остатак од тог града, данас се зове Градиште.
Друга легенда, везана за средњовековни град Марка Краљевића, говори о томе зашто у Љутежу не постоји црква. Према тој причи, у граду у којем је Марко живео са својим малобројним пријатељима, близу реке Мутнице, почели су да се настањују и многи од његових радника и насеље је почело да расте.
Како су житељи били хришћани, стално су захтевали од Марка да им сагради цркву. Он је одлучио да им испуни жељу, но они су се стално свађали и нису могли да одреде место за зидање богомоље. Марко им је, на крају, казао да ће сазидати цркву на оном месту у које удари његов буздован. Изашао је, потом, Марко на брдо и замахнуо тешким буздованом у правцу града. Међутим, буздован му се истргао из руке, прелетео преко Мораве и пао у село Мртвицу. Хришћани су с Марком одмах отрчали тамо. Буздован је лежао на једној пространој ливади, веома погодној за градњу цркве. Изградња је истог дана почела.
Градило се дуго, али темељ није могао да се одржи, јер га виле ноћу разграде и камење баце у дубоку долину. Марко се, најзад, досетио да је буздован прво ударио у оближњу огромну стену, а после тога пао на ливаду. Наредио је да се црква гради на стени. Мајстори су га послушали и црква се ускоро забелела, а становници Љутежа морали су да се моле богу у Мртвици.
Данас, на дан већих верских празника, мештани Љутежа посећују цркву у оближњем Предејану. Сеоска слава је дан Св. Јована – 21. маја. Тада мештани са гостима посећују сабор код заветног крста у махали Мачуриште.
