Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Планина Облик налази се северно од Врања и недалеко од планине Грот, са којом дели заједничко, вулканско порекло. Ове две планине чине средиште области коју оивичавају реке Јужна Морава на истоку и Ветерница на западу, висораван Пољаница на југу и западу, као и Владичин Хан. Облик и Грот су купе давно угашених вулкана и подсећају на чувену планину Фуџи у Јапану, због куполиког облика и стрмих падина.
Као и за многе друге локације на југу Србије које одишу извесном тајанственошћу, и за област којом доминира Облика везују се приче о великом благу које многи траже, али га не налазе. Обично се везују за Турке и време када су Османлије владале овим делом Србије.
У турско доба, вели народно предање, испод планине Облик је пролазио пут који је повезивао Врање и Лесковац. На том путу, између Булина језера и Ајдучког кладенца, постојао је мали камени мост и спајао обале планинског потока. У близини је шумила густа и тамна шума.
Недалеко од моста, сачекају једном хајдуци групу турских трговаца који су мазгама терали товаре злата. У неравномерној борби, Турци су изгинули сво до једнога, а хајдуци су запленили велико благо. Из оближњих кућа позвали су хајдуци сељаке да им помогну да закопају драгоцени плен. А кад је посао завршен, све су сељаке поубијали да не би Турцима одали место где је закопано благо.
Сазнавши за препад, ускоро су турски сејмени пошли у потеру за хајдуцима. У околним шумама и шумарцима одјекивале су пушке. Хајдуци су изгинули или побегли у далеке крајеве. Злато је остало у земљи тамо где је и закопано. На месту знаном као Камени мост, народ приповеда да свако колено житеља села Белишево прекопава земљу и тражи златнике, али узалуд.
Широм врањске околине живе легенде о воденом бику, које су по садржини веома блиске. Водени бик је тајанствено крволочно створење које убија сеоска говеда. Неко од сељака, најчешће ковач, ставља своме волу гвоздене шиљке на главу. Водени бик, разуме се, у борби бива прободен. Језеро пресуши и тако постају плодне оранице или прекрасни сенокоси. Овако су према предању постале равнице испод Жбевца и језерине у Доњем Требешињу итд.
Тако је гвоздене рогове којима је прободен водени бик у Љиљанцу, направио је, кажу, некада чувени ковач Курта у Бујановцу. О воденом бику се прича и у власинским селима. Почетком овог века, чувени антропогеограф и најбољи ученик Јована Цвијића, Риста Т. Николић, иначе пореклом из Врања, у Пољаници је забележио следећу краћу легенду
„Језеро у Трстени је пукло – распрснуло се када је водени бик тога језера био убијен. Тај је, веле, бик излазио из језера и бо волове становника околних села. Један ковач који је радио у старом селу Новаковцу (сада Трстена) окове своме волу рогове железом, те тај во прободе воденог бика, и тако спасе околину“, бележи Николић.
Код Смиљевића, близу планине Облик, било је некада дубоко блиставе језеро, пише професор Момчило Златановић, чувени истраживач народног предања југа Србије. Из њега је повремено излазио крупан, бео бик, са црним оштрим роговима и препадао сеоска говеда која су поред обале пасла сочну траву. Због тога су говедари почели да напасају стоку далеко од језера, где је трва била кржљава и опора.
Међутим, ковач из Смиљевића се опклади да ће он до самог језера напасати бика. Он направи гвоздене шиљасте рогове и причврсти их своме бику на глави. Бика доведе до језера и пусти га да пасе. На ливади је стајао силан свет и ишчекивао шта ће бити.
Око подне, вода се заталаса и из ње изађе водени бик. Његова бела и мокра длака засја на сунцу. Рикао је дуго и отегнуто, а потом је свом снагом насрнуо на ковачева бика. Дуго су се боли. Водени бик би повремено болно зарикао. Најзад, тешко рањен, скочи у језеро. Вода задрхта и постаде црвена. Језеро је после тога пресушило, а ковачева породица је изумрла, записао је народно предање професор Златановић.
Народ овог краја са колена на колено преноси и причу о „ђаволској цркви“ која се налазила у једној стени на планини Облик. И ову легенду је забележио професор Златановић.
Главна јунакиња приче је лепотица из овог краја, под именом Велика. Она се удала за недораслог момчића Лазара. Због тога је била веома несрећна.
Лазарева мајка се бојала да снаха не напусти премладог мужа па се стално молила богу: „На Лазара се чуло, а на Велику се не чуло!“, што значи да се у кући поштује синовљева реч. Обилазила је врачаре и „правила мађије“ само да снахи омили мужа, али ништа није помогло.
Једном је Велика жела пшеницу на њиви испод Облика. Одатле није било далеко „ђаволска црква“, заправо стена с малим отворима, налик на кућицу. Ђаволи су изашли из свог каменог боравишта и зграбили младу жену. Изнели су је на високу стену и гурнули је низ дугачку литицу. Други жетеоци су чули језив и продоран крик. Кад су дотрчали до стене, Велика је издисала. Глава јој је била сва у крви.
У подножју Облика и оближње планине Кукавице, на подручју села Белановце, сместило се Булино језеро. Данас се под именом назива део терена обрастао травом и прекривен земљаном покорицом, испод које се осећа присуство старе мочварске подлоге. Кажу да се стајањем на површини овог „језера“, може осетити покретање воде испод површине.
Народ, пак, памти да је овде некада било право језеро. Према легенди која се препричава до данашњих дана, један турски караван повлачио се са простора недалеко од планине Облик. Чинили су га Турци, њихове жене „буле“ и муле натоварене златом. Док су прелазили преко овог језера, потонуо је читав караван, као у живом блату, након чега је народ језеро назвао Булино.
Сличну, али ипак мало другачију верзију легенде, бележи Момчило Златановић. Према тој варијанти, испод планине Облик, недалеко од цркве Светог Пантелеја, у доба Турака постојало дубоко безимено језеро. Поред њега је пролазио значајан пут којим су Турци терали царево азно, односно благо.
Једног дана, путем се кретала група сејмена и водила лепу Туркињу. Млада була је била због нечега унесрећена и њени јецаји чули су се далеко. Кад се приближила језеру, на запрепашћење наоружане пратње, одједном је скочила у воду и нестала у зеленкастој дубини. Сејмени су све до вечерње молитве, „ићиндије“ седели на блатањавој обали и изгубљено гледали у воду. Сутрадан се на површини језера појавила само фереџа од скупе тканине. Језеро, у којем је од тога догађаја вода почела да се смањује, сељаци из Белишева назваше Булино језеро.
Занимљива је и прича везана за село Смиљевић које се налази на пар километара од Облика. Легенда каже да се у стара времена, подно Облика простирало некада велико село Смиловић. Земља је била плодна, па су људи живели у изобиљу. Међутим, догодила се једнога дана страшна провала облака и непогода какву нису памтили ни стогодишњаци. Свуда су дивље јурили мутни потоци. Вода је све однела, „смила“. Унесрећени сељаци су своје опустошени село прозвали Смиловић.
Село је касније названо Смиљевић, а према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“, мештани су причали да је име добило по некој баби Смиљи или Смиљани, коју су Турци потурчили, па по њој и село „крстили“.
Смиљевић, као и многа друга планинаска села југа Србије, нажалост, практично изумире. Као последица миграција, овдашња села насељава мали број, углавном старијих житеља. Што се планине Облик тиче, њу највише обилазе планинари. Њима изазов представља стрма и оштра падина, са пар равних делова који су идеални за одмориште. Са врха Облика, кажу они који су га освојили, пружа се поглед који одузима дах и који обухвата велики део југа Србије.
