Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Чесме и бунари су у стара времена били центри друштвеног живота градова. У епохама када текућа вода неопходна за свакодневни живот није била доступна сваком домаћинству као данас, вода се „захватала“ из бунара или са чесама. Ова чворишта друштвеног живота била су места договорених или случајних сусрета, пунктови на којима су се мењале судбине и животи људи.
Познато је и да су се, током ранијих епоха, чесме подизале и као својеврсне задужбине или, пак, као спомен знамења на неке људе или догађаје. Један такав случај везан је и за једну од најчувенијих чесама из времена турске владавине у Врању, Мачкиној чесми. За њу је везана легенда која каже да је Мачкину чесму подигао Турчин не би ли окајао грехе за смрт каурке Димане, несрећне Српкиње којој су Турци убили сва три сина. Чесма постоји и дан данас и читаво насеље около ње Врањанци називају „Мачкина чесма“. Налази се у Немањиној улици, непосредно уз Врањску реку, испод Бујковског моста који пролази Карађорђевом улицом.
Радња везана за легенду о настанку Мачкине чесме дешава се у време када су устаници ослободили један део Србије од Турака, док је југ земље, у то време познат као Стара Србија, још увек био под отоманском влашћу. Дакле, ради се о средини 19. века. У то време, место на којем је подигнута чесма била је периферија града, између насеља Панађуриште и Табане, док је сада то шири центар данашњег Врања.
Најпотпунији запис ове легенде дао је професор Момчило Златановић, чувени сакупљач народног говора, обичаја и умотворина југа Србије. Његов запис из књиге „Врањске легенде“ заслужује, због детаљних описа и лирског духа, да се пренесе у целости.
Позна јесен. У Горњој Пчињи букве оголеле, магла испунила долине, а Пчиња све јаче хучи, У кући попа Ташка разлеже се јаук његове жене Димане. Дошла је болна вест: Турци су негде у шуми према Бугарској убили његова три сина, кршна и голобрада морнка. »Црна ће чавка да чучи на попову кућу, поручиле су убице. Хтели су да униште целу породицу јер је бунџија Ташко подстистицао парохијане на отпор према тлачитељима. И док Димана у кући нариче, поп Ташко, мрк и натуштен као облак изнад пчињских брда, припрема коње за путовање. Бежаће из ове уклете и опоре земље. И кад огромни ћилим мрака покри планине, Ташко пође. Водећи коња, на коме су на великом самару биле две мале, преплашене и збуњене кћери, корача погнуте главе. Другога коња води постарији сељак. Јечећи тихо и повремено гризући прсте, за њим је ишла Димана, обучена на брзину.
Купио је имање јужно од ондашњег Врања, на десној обали Врањске реке, на средокраћи између Амама, Панађуришта и Табана, и сазидао кућу чардаклију. Бавио се земљорадњом, живео мирно и тихо, и подизао кћери. Године су пролазиле. Башта се испунила зеленилом. Кћери се поудавале. Димана се погурила и сасушила. Ташко је још крепак Пчињанин. Али замери с Турцима. И пун мржње, и поноса, пређе преко снежног Гоча заувек оде у Србију.
Баба Димана је самохрана. Једини друг јој је шарена мачка. Длака јој је бујна и мека као кадифа. Зими се гура у бабина недра и Димана, кад је мучи несаница, чује ударце њеног срца. У лето лежи поред бабине главе, наслања каткад своју њушкицу на њено смежурано чело и једнако топло преде.
Дође и последње Диманино пролеће. Сунце обасјало двориште, а из реке бије свежина. Чују се шумови и звуци новога живота. Пупи пролеће. Баба се греје на сунцу. Око сећања иде јој далеко, далеко. Подужи се застори прошлости и она види своју свадбу. Удаје се за кршног и црнпурастог Ташка. Горштак свекар, црних бркова и кошчатог лица, ставија јој о врат низу дубли. „Носи снашке…“. Ту низу је она љубоморно Чувала. Кад жени сина првенца, ставиће је снахи око врата… Али, срушено је све. Живот је обавијен црнином. Брзо устаде и утрча у собу. Отуда изнесе низу златника и стави их шареној љубимици око врата. Сијају дубле на меканој длаци. Мачка се умиљава око ногу своје пријатељице. Баба гледа у њу и тоне у пријатан дремеж. Мачка се попе на зид, а онда скочи на пут. Тад наиђе господар Табана, уби је и узе златнике. Димана је дуго, дуго, поред обале дозивала мачку. Нема је и нема. Ускоро пресвисну од туге и старачке самоће.
Велики се немир усели у Турчинову душу. Како језиво светлуцају крупни златници! Да ли је он крив за смрт старе каурке, која му је, у црнини, личила на чавку? И у бесаној ноћи родила се мисао: саградиће чесму. И ускоро на педесетак метара од камена моста који повезује Панађуриште и Табане почела је градња. Радници довезоше камен чак из Стубла. Степениште за прилаз чесми саградише у облику коњске потковице. На оба крака »потковице« уградише по један камени стуб с фењером на врху. Њих је сваке вечери палио стари Мехо, касапин и кожар. И доњи део града поче да захвата свежу и питку воду са Мачкине чесме…
Проток времена донео је ширење Врања и његов привредни и друштвени развој. Водовод је свежу и питку воду довео у домове Врањанаца, а нови начин живота и ширење индустрије резултирао је загађењем. Вода са Мачкине чесме се већ одавно не користи за пиће и припрему хране јер је у дужем временском периоду хемијски и бактериолошки неисправна. Чесма је последњи пут реновирана почетком осамдесетих година 20. века и недавно су се појавиле иницијативе за њено поновно уређење, али је, за сада, све остало на идеји.
