Легенде и митови саставни су део културе једног народа. Српска култура је веома богата овим видовима народног предања.Усмено предање је током векова тешких историјских околности и слабе писмености био један од главних културних образаца у најширим народним круговима.
Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
Такве приче стваране су још док су била свежа сећања на одређене личности или догађаје. Време их је обликовало и мењало, али их је народно предање одржавало у животу.
Временом, легенде су постале својеврсни бег од суморне стварности, од неправде и сиромаштва. Биле су некада једини културни садржај доступан најширим и најсиромашнијим народним слојевима, али и начин да се одржи вера у бољу будућност.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Марко Краљевић један је од најпознатијих и свакако најпопуларнијих јунака наше народне поезије. Овековечен је у читавом једном циклусу народних песама, али је и главни лик многих легенди из усменог предања.
У свом „Српском рјечнику“ Вук Стефановић Караџић каже: „Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Тако је, мање – више, остало до данашњих дана.
Историјски подаци говоре да је његово право име Марко Мрњавчевић и да је био син Вукашина Мрњавчевића, српског краља и сувладара цара Уроша Нејаког.
Вукашин је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“, а након смрти цара Уроша, Марко Мрњавчевић постаје краљ српске државе. Због заваде српске властеле, Марко је практично био само један од обласних господара, који је из Прилепа владао релативно малим подручјем у западној Македонији.
Врло брзо је ушао у вазални однос према турском султану и борио се на страни Османлија. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.
Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Народно предање му је доделило улогу борца против турског зулума натприродних моћи, преког, али праведног осветника који битке бије у друштву верног коња Шарца.
Према једној од најпознатијих врањских легенди, Марко Краљевић је владао читавим врањским крајем. У својој књизи „Краљевина Србија“ Милан Ђ. Милићевић, српски књижевник, публициста и етнограф, бележи народно веровање да је „тврђава изнад Врања била град омиљеног српског јунака Краљевић Марка, па је зато назван Марково кале (тур. кале-тврђава), или Марков град“.
Тврђава је и сама предмет легенде. Тачан датум њене изградње до сада није утврђен, али неки истраживачи претпостављају да је тврђава постојала за време цара Јустинијана у 6. веку.
Сам град Врање први пут у историјским списима помиње византијска принцеза Ана Комнина 1093. године, док се у средњовековним записима Врање описује као варош подно града, односно тврђаве.
Према легенди о настанку тврђаве, неимари су зидајући је, остали унутра затворени без хране, јер су заборавили отвор за врата, те су умрли од глади.
Ипак, најпознатије легенде о овом месту се везују за Марка Краљевића, за којег се веровало да из овог утврђења иде у своје осветничке походе и бори се против Турака Османлија.
У најпознатијој народној причи, Марко је, узмичући са својим Шарцем пред надмоћнијом турском војском, са једне стене прескочио на источну планину. Ту је од муке заплакао, па је планина добила име Плачковица. Данас носи име Пљачковица, што се у појединим усменим предањима објашњава и тиме да је била дом хајдучких дружина које су током векова харали овим крајем. Удубљење у једној од већих стена у Марковом граду које постоји и данас, према овој легенди, представља отисак копита Марковог верног коња Шарца.
Након што је прошао Плачковицу, каже даље легенда, Марко се нашао на западној планини, ту се прекрстио, те је планина добила име Крстиловица. Ове две планине једни су од симбола Врања и данас се налазе и на градском грбу.
Проф. др Момчило Златановић, чувени врањски лексикограф, истраживач и сакупљач народних умотворина, у својој збирци „Врањске легенде“ бележи другачију верзију настанка назива ове две планине.
Седео Марко Краљевић на врху планине и посматрао Врање и светлу траку Мораве. Изненађен је чуо грају и вику. Ускоро се појавише дечаци који су носили гвозден предмет. Кад се примакоше Марку, рекоше му да је тај предмет сто пута моћнији од његова тешка буздована. „Није могуће!“, рекао им је Марко. Узео га је у десну руку, окретао и загледао. Дечаци му казаше да ако се на једном месту јаче притисне, може човека да убије. Марко је окренуо гвожђе према шаци десне руке и повукао један испуст. Чуо се пуцањ. Када је Марко подигао шаку, била је крвава са обе стране. Од изненађења се прекрстио због чега је планина названа Крстиловица.
Ујутру је Марко Краљевић прешао на другу планину изнад свога града и гласно заплакао. Плач се чуо чак у моравским селима! Због тога је народ ову планину прозвао Плачковица.
Професор Златановић је забележио и народну причу о томе како је, после дуге опсаде, освојен Марков град.
Прича каже да је тврђава дуги временски период била неосвојива за Турке. Марко Краљевић би се испред града тукао са Турцима, а обично би се у сумрак повлачио у своје пребивалиште. Јурећи и алачући за њим, Турци су допирали до високих и стрмих зидова, али унутра никако нису могли да уђу. Улаз је, каже прича, заправо био у дубодолини поред једне стене.
Нађоше, најзад, Турци јаничари једну бабу и обећаше јој „големо азно“, односно велико благо, ако им помогне да освоје кале. Баба им је рекла да се свакодневно испод зидина у реци брчкају пловке. И кад оне увече пођу у град, да Турци потрче за њима.
Већ се смрачило, Марко је уморан и забринут, разговарао са својим ратницима кад је, изненада, чуо у близини турске речи. „Ушли су!“ узвикнуо је и изашао на Крстиловицу. Марково кале је тако, према овој легенди, зачас било освојено.
На ову легенду се наслања и наредна коју је такође забележио професор Златановић. Када је Марково кале пало у турске руке, Марко Краљевић је изашао на планину, одакле је посматрао турску војску. У даљини, у врањском Поморављу, горела су села и дим се дизао високо. Марко је од срџбе дохватио једну стену и бацио је далеко. Пала је више села Балиновац и забила се у земљу. Отуда једну стену на том месту које се назива Цуцуљка, народ зове Побијен камен.
Народно предање бележи и да се између Пљачковице и Крстиловице, подно Марковог калета, налази удубљење у реци у којем се Марко Краљевић наводно купао.
Недалеко од тог места. налази се и удубљење у стени на обали реке. Ову мини пећину Врањанци називају Маркова фуруна (пећ). Ова легенда каже да је Марко Краљевић одатле узимао врућ хлеб који је његова мајка пекла за раднике који су зидали његов град у Прилепу. Хлеб би био још врућ када га донесе у Прилеп.
Град Врање је недавно покренуо иницијативу за санацију и реконструкцију Марковог калета и пројекат се реализује у сарадњи са Министарством културе. Пројекат предвиђа и археолошка истраживања која изводи Народни музеј Врање.
Марково Кале је под заштитом државе од 1969. године, а након археолошких истраживања, пројектом су предвиђени, најпре санациони, а затим и конзерваторско-рестаураторски радови. План је да Марково кале постане туристичка атракција и заокружи туристичко-културну понуду Врања.
