Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Село Горњи Вртогош налази се западно од Врања и лежи на месту где Вртогошка Река напушта клисуру усечену у гребен Карпине и прелази у котлинску раван.
На око километар северозападно од села налази се место звано Трница. Опште је мишљење да је некада давно ту било српско село. Становници старог села били су веома богати виноградима и вином. О томе постоји веровање да је једном од вина потекао поток све до Јужне Мораве. Народ верује да је ово село уништено „од Косова“. Трница сада представља утрину, својину сеоске цркве. Овај храм, посвећен рођењу Пресвете Богородице, према предању је саграђен на месту где су се познавале рушевине старе цркве.
Према запису Јована Ф. Трифуноског из књиге „Врањска Котлина“, мештани Горњег Вртогоша су у времену пре изградње водовода користили воду за пиће са извора Карпине, који избија око 1.000 метара северозападно од насеља, док је изнад села постојао извор „Савина Чешма“.
О пореклу имена села постоји народно предање које каже да је у делу села које се назива Трница, за време Турака, живео неки добошар, односно гочобија, који је ударао у добош, сакупљао људе и преносио им наредбе турских власти. По томе гочобији и људима који су се вртели око њега, названо је и село, врти гоч – Вртогош.
Неколико легенди овог краја везано је за Светог Саву. По најпознатијој од њих, путујући према истоку, дође Свети Сава у Горњи Вртогош и затражи од једне жене мало воде. Она му љутито викну: „Иди горе више село и напи се. Тамо је извор!“ Свети Сава се увреди и рече: „Никад и да немате воду!“ Љутит и уморан отишао је чак у Карпину да пије воду. Зато је раније вода извирала изнад села у клисури а у селу је није било, каже ова легенда.
Према другој, широј верзији коју је записао професор Момчило Златановић, уморан и жедан Свети Сава сврати у село Горњи Вртогош и замоли за мало воде у првој кући на коју је наишао. „Нестало ми воде у кући и не могу ти је дати“, одговорила му је домаћица. Сава оде у другу кућу, али му друга жена одговори да су јој деца попила сву воду и да је нема више. У трећој кући у коју је ушао, домаћица му је узвратила са љутњом: „Нисам још донела воду за своју децу, а камоли за тебе! Изнад села, у клисури, постоји извор. Иди тамо и напиј се, стари путниче!“.
Тако Свети Сава пође ка клисури. Кад је застао да предахне поред неке велике стене од пута и жеге, из стене потече хладна, бистра и питка вода. Свети Сава се напи чисте планинске воде, уздахну и рече: „Нека тако, једнако, хладна вода, док је Земље и Сунца, гаси жеђ уморним путницима у храстовој хладовини!“. На том месту онда остаде јак извор, чију воду добронамерни путници проведоше кроз чеп на уклесаном камену. Над стеном израсте снажан храст који је чувао чесму од сунчаних зрака. Тако постаде „Савина чешма“.
Постоји и древна прича да су током једног дугог и изузетно сушног лета, у овом крају пресахли сви извори и потоци. Стока је почела да скапава од жеђи, а претила је опасност и људима. Горњовртогошчани су, забринути и очајни, сваки час гледали у небо и молили бога да им пошаље кишу. Изненада је севнула муња и гром је ударио у једно високо дрво. Сви су се следили од страха. Када су мало касније пришли дрвету које се и даље димило, видели су како испод његовог корења избија хладна и питка вода. Обрадовали су се као никад дотад и извор назвали „Муњин кладенац“.
Још једна легенда везана је за Светог Саву и једно занимљиво народно веровање. Наиме, путујући једном кроз врањско Поморавље, Свети Сава наиђе на мочварну клисуру. Уморан и замишљен, седе на овећи камен. Пред њим се простирала мочвара у којој су крекетале бројне жабе. Он је чекао да престану са крекетањем, како би могао у миру и тишини да размисли о послу који га је очекивао. Међутим, ноћ је пала на клисуру, а крекет жаба није престајао. Свети Сава тада устаде, прекрсти се и рече: „ Умукле, дабогда, заувек!“ И доиста, на овом месту и данас постоје жабе, али никако не крекећу.
Једно друго предање каже да се изнад Горњег Вртогоша у густој шуми, налазила мала црква. Сваке недеље у њу су долазили многи сељаци и слушали како свештеник држи службу божију. Међутим, једног пролећа, поп је почео све чешће да се виђа са једном лепом женом коју су други избегавали због „лошег понашања“. О неком празнику, верници су чекали попа да се појави, али узалуд. У једном моменту, како предање вели, из шуме је изашао јелен са огромним роговима, затрчао се и ногама срушио богомољу у планини.
Из турских времена остала је још једна прича. У сукобу са Турцима изгубио живот један мештанин Горњег Вртогоша. Његова жена је остала удовица и без мушке главе у кући у којој је било осморо мале деце. Како би их некако прехранила, жена је била принуђена да чува туђе овце и козе по долинама и гребенима планине Карпина и тако обезбеђивала хлеб. Сви сељани су је поштовали због њене марљивости и пожртвовања. Према сећању на ову мучену и храбру жену, једна долина у близини села носи назив Мајчин дол.
Занимљива је и легенда везана за село Лопардинце које се налази на пар километара од Горњег Вртогоша. Изнад Лопардинца налази се црква посвећена светом Арханђелу. Према легенди, у њој се људи од давнина не венчавају. Према предању, некада давно, у селу су биле две свадбе. Док су једни младенци са кумом и старим сватом излазили из цркве, други су се приближавали храму. Снахе су се „прогледале“ кроз вео и обе су се претвориле у стену. Нико после тога није долазио у ову цркву да се венча.
