Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Ђавоља варош у близини Куршумлије један је од најпознатијих туристичких локалитета у Србији и важи за јединствени феномен у Европи. Ипак, у југоисточној Србији, у близини Трговишта, постоји сличан природни феномен, звани Вражји камен.
Вражји Камен представља природну границу између Горње и Доње Пчиње и налази ce између села Доња Трница и Шајинце, око три километра од Трговишта, близу границе са Бугарском и Републиком Северном Македонијом. То је природни феномен настао ерозијом стена. Река Пчиња је некада давно просекла стену, a стубове високе до 60 метара је створила денудација, процес одношења површинског, растреситог слоја процесом спирања, и том приликом, поступног оголићавања стена. Налази се на надморској висини око 800 метара, има око десетак камених купа које чине сам Вражји камен. Место се некада звало Просечник.
Постоји више легенди како је настао Вражји камен. Мештани Горње Пчиње препричавају најпознатију међи овим легендама, по којој су ђаволи намеравали да преокрену ток Пчиње да тече према Бугарској, па су покушали да споје обале ове брзе планинске реке. Кидали су читаве стене са околних брда, али ћудљиву реку нису успели да укроте. Видевши да су чак и они немоћни, а и камења им је понестајало, упутили су се према косовском Поморављу, у Кончуљску клисуру. И баш ту су наишли на највећу стену. Упртили су је на леђа и вратили се да још једном покушају да победе природу. Успут су често застајали и одмарали се, јер је стена била претешка и за њих. Кад су стигли до села Клиновац зачули су се први петлови. Уплашени да људи не открију њихове намере, бацили су стену поред неке воденице. Тако је, према предању, настао Вражји камен.
На каменом узвишењу Вражјег камена, између три врлетне камене пирамиде, налази се Храм Успења Пресвете Богородице. Не постоје потпуно поуздани подаци о датуму њене изградње, али се процењује да је саграђена и живописана у периоду од 1350. до 1380. године, од стране непознатог властелина, можда као гробна црква.
Ова црква је такође предмет народних легенди, а у народном говору је позната и као „Вражја црква“. О њеној старости говори и стари назив „враг“, који je познат y свим српским крајевима али га je постепено потискивала црква, уводећи назив грчког порекла — ђаво. Древна црква посађена y готово митски предео, надахнула je машту околног становништва које ју je обавило велом тајанствености и многим легендама.
Када су становници села Трница и суседних насеља хтели да подигну цркву, остављали су прикупљени грађевински материјал на једном узвишењу поред самог корита Пчиње, насупрот Вражијег Камена. Међутим, ђаволи су преко ноћи сав грађевински материјал y женској марами износили на Вражији Камен. Мештани су неколико пута спуштали материјал са стене, a кад им je досадило, одлучише да подигну цркву на месту где су ђаволи односили грађевински материјал.
Друга народна легенда говори о томе да се у овој цркви не венчава, и то након једног трагичног догађаја који је забележило народно предање. Према тој легенди, заволели се момак и девојка у Доњој Трници. Он је био јединац из најбоље куће, а она најлепша у Пчињи. Међутим, њихове се породице нису слагала и нису хтеле да чују за брак. Млади су се, пак, све страсније волели и све чешће састајали. Родитељи нису имали куд: простали су да се млади узму.
Венчање је обављено у Вражјој цркви на великој стени. Кад су изашли из цркве, младожења и млада узјахали су накићене коње. Његов коњ се због вике и свирања поплашио, пошао назад и сјурио се низ литицу у провалију. Чим је то видела млада, скочила је с коња, потрчала према ивици стене, скочила крикнувши и пала преко мртвог младожење. Горе на стени вришао је њен коњ покривен шареним ћилимом. Бучно весеље зачас се претворило у велику жалост. Од тада, нико се у овој цркви није венчао, каже легенда.
Треба споменути и до данас још увек жив култни значај овог храма. Најчешће га посећују нероткиње коje ce провлаче кроз шупљу стену поред цркве, сматрајући да ће им то помоћи да стекну потомство.
Познати чувар народног предања југа Србије, професор Момчило Златановић забележио је и бројне легенде везане за овај део југа Србије. Према једној од њих, са десне стране Козједолске реке у Горњој Пчињи налази се узвишење Град. Предање каже да је овде било велико римско, односно, латинско насеље. Средиште града је било ово узвишење, где су били најважније зграде. Било је опасано високим каменим зидом. Поред реке, чак до Трговишта, простирао се тај антички град. Али, једнога дана, појавила се чума. Он је „тепала“ по целој Пчињи, па је захватила и град. Становништво је било потпуно уништено.
Професор Златановић записао је и другу причу о пошасти која је накада давно погодила овај углавном сиромашан планински крај. Народно предање је везује за ламњу, митолошко биће слично вампиру или вештици, које је познато и другим јужнословенскм народима, који га називају још и ламја или ламна. Назив потиче од грчке речи ламина, што значи зао дух. Такође, назив ламја могла би да потиче и од имена старогрчког митолошког лика Ламије.
Ламња је у Горњој Пчињи скупљала летину и народ је годинама гладовао. Пчињани су обилазили цркве и молили свеце да их ослободи ове велике напасти. Биле су честе грмљавине и кише. Бујице су односиле плодни слој земљишта са брда, а надошла река је плавила баште и ливаде. Громовник Илија је стално гађао ламњу, али није могао да је погоди јер се крила у дубокој пукотини стене према Шапранцу. Најзад ју је гађао свом силом. Гром је ударио у стену, ламња је убијена, а огроман камеен се одвалио и сјурио према реци. На стени су остале велике бразде. Камен и сада постоји поред Пчиње, поред Шапранца.
Читав овај тајанствени предео обавијем је велом мистике, па јој је народ одувак везивао за деловање нечистих сила и често стварао легенде у којима су главни јунаци ђаволи. Момчило Златановић бележи причу по којој су у Вражјем камену поред Вражје цркве живела четири ђавола: Џуџа Буџа, Кумбара Кљека, Филанко Шија и Муја.Наа једној свадби, они су се посвађали са Шајинчанима, па су решили да преграде Пчињу и тако им потопе село. Одвалили су од стене један огроман камен и носили га у цедилу. Али су петлови закукурикали, па су камен морали да баце и да побегну. Тај камен, наводно, и сада стоји до реке између Шапранца и Шајинца.
Друга народна легенда прича повест о стени званој Цигански камен код Шапранца, испод пута Врање – Трговиште. У оближњем селу Шајинце била је свадба. Појавио се ђаво с којим су Шајинчани били у свађи. Сељаци су с њим разговарали и замолили га да из боец помиришше ракију. Они га онда гурну унутра и запуше боцу. Ђаво је био готов! Молио је и преклињао, али му није ништа помогло. Међутим, један Шајинчанин је поред огњишта стално окретао запушач и задиркивао ђавола. Ђаво је изашао из боце и кроз буџак умакао у Вражји камен.
Ђаво је онда пожелео да Шајинчанима врати мило за драго. Зато је наумио да код Вражје цркве прегради Пчињу, да створи језеро све до Трговишта, а да потом сруши брану како би вода однела куће поред реке, где је и била свадба на којој је био савладан.
Он са својим друговима одвали од брега камен грдосију и упрти га на леђа. Али, кад су дошли у Шапранце, закукуриче петао, а они ти баци камен, па беж у стене.
Камен је остао поред Пчиње. Ту су се често одмарали Цигани чергари и заклањали се од кише и ветра.
Још једна занимљива прича говори и о томе да некада код села Доња Трница није било онолико каменова и наноса поред реке, него се свугде простирале њиве и баште. Пчиња је текла кроз високу траву и шевар и само је овде – онде, на сунцу блистала водена пруга.
Ипак, једно место је одударало од овог зеленила. То је било „Праљиште“. Поред воде, на трави, налазиле су се велике и бле камене плоче на којима су девојке и жене прале своје рубље.
Једног летњег поднева, у долини испуњеној сунцем, на „Праљишту“ су саме заова и снаха. Млада жена је први пут овде. Носи алену футу. Ђердан је скинула и ставила га на камен, а злато се пресијава на сунцу.
Недалеко од њих су Ђавоље стене. С њих је повремено допирало кликтање орлова. Праље су тихо разговарале и радиле. Нису подизале главе ни кад би нека орлова сенка прелетела преко реке.
Када су завршиле посао, снаха је почела узнемирено да ссе окреће и гледа поред камених плоча, али ђердана од злата није било. Сва утучена и уплакана, стигла је кући и саопштила свекру и мужу да јој је на „Праљишту“ нестао скупоцени накит. У кући су се досетили да су то једино мгли да учине орлови. Одмах су се скупили најсмелији Трничани и отишли до Ђавоље стене, али нико није смео да се попне уза стену до орлова гнезда.
Те године је један сиромашан човек из Трнице купио у прешевском крају плодну земљу, али није имао довољно новаца да је исплати. Целе ноћи је правио лестве, попео се до орлова гнезда, растурио га и нашао ђердан. Узео га је и тако исплатио Турчину земљу.
После неког времена, он је признао Трничанима да је узео ђердан, али нико није поверовао његовој смелости и сналажљивости. Обећали су му награду ако се на њихове очи попне до места где је било гнездо. Али када је дошшао до отвора на стени где је било гнездо, преломе се лестве и падне на камену подлогу. Одмах је издахнуо. Отада, у сиромашној Пчињи, нема више ни златних ђердана, нити белих орлова.
Треба рећи да је црква Пресвете Богородице на Вражјем Камену стављена под заштиту закона, решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе 1958. године, a категорисана је као споменик од великог значаја 1983. године.
На основу документације Завода за заштиту природе Србије, овај предео је у више наврата истраживан и валоризован за потребе заштите. Новија истраживања Завода током 2014. и 2015. године показала су да је предео Вражјег камена – Просечника значајан локалитет, не само као ерозивни геоморфолошки феномен, међународно значајно подручје за биљке и предео од културног значаја, већ и као подручје од изузетног значаја за диверзитет фауне.
Завод је 2015. године израдио елаборат „Извештај о евидентираном природном добру“. На основу њега и даљих теренских истраживања, 2017. године завршена је „Студија заштите“, која представља предлог за заштиту као „Споменик природе Вражји камен – Просечник“.
У периоду од 2014. до 2016. године извршена је обнова цркве прекривањем каменим плочама и израдом дренажног канала, са уређењем потпорног зида и приступног степеништа.
