Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Јовачко језеро налази се на десетак километара од Владичиног Хана. Припада групи коју сачињава још пет језера и позната су под заједничким називом „Јовачка језера”. Настали су релативно скоро, али на начин који је ушао у предање овдашњег народа као једна од највећих природних катастрофа која се памти на југу Србије. Њихов настанак је био јединствен, потпуно непредвидљив и изненадан, на начин који никако није могао да се спречи. Сила природе је била незаустављива.
Наиме, у ноћи између 17. и 18. фебруара 1977. године, са околних вулканских купа Грот и Облик и планине Кукавица, кренуло је клизиште од земљишта и стења. Прича се да је природна сила потерала клизишну масу од 150 милиона кубних метара, која је довољна да испуни 65 хиљада олимпијских базена, 2,5 хиљаде десетоспратних зграда или 150 фудбалских стадиона. Природна стихија је збрисала са лица земље домове 58 домаћинстава и цркву, а незамислива сила је поштедела само сеоско гробље и пар махала са друге стране Јовачке реке. На сву срећу, људских жртава није било, а Јовчани чија је имовина нестала готово у трену, пресељени су у суседно село Стубал у куће које им је саградила држава.
Велико Јовачко језеро настало је преграђивањем Јовачке реке клизном масом која је створила природну брану, а сила природе створила је у непосредној близини још пет језера: Жилевје, Русимово, Црквено, Мало и Живково језеро.
Цео овај комплекс представља оазу лепоте, мира и тишине која риболовцима, излетницима и љубитељима нетакнуте природе нуде бројне могућности за одмор и уживање у крајолику нетакнуте природе. Ипак, овдашњи житељи и даље не заборављају да је овај идилични крајолик настао из „беса природе“.
Међутим, рушилачка снага природе која је створила идилични околиш, ипак је накнадно знала да узме покоју жртву. Након настанка језера, редовно су га походили излетници и купачи, али овдашњи људи причају да скоро сваке године овде страда покоји неискусан пливач. Првих година након катастрофе, кажу староседеоци, испод мирне површине језера су се видели кровови кућа и сасушена стабла и наслућивао се језовит призор потопљеног људског насеља.
Током времена, купача је било све мање, а најредовнији посетиоци језера су риболовци који су овде пронашли идеално место за пецање. Велико Јовачко језеро настањује 12 врста рибе, од сома, шарана и мрене, до клена и кркуше. Ово својеврсно чудо природе настањују и неке ретке врсте животиња као што су заштићене врсте дугоногог мрмољка (Trirurus karelinii) и барске корњаче (emysorbicularis). Регистрована је и 71 врста лептира, а не недостаје ни ретких биљних врста, као што су пливајућа ресина, клека, мешинка, водена перуника, оман, црвени ноћурак, калужђарка, и чичак”, које се, такође, налазе под заштитом.
У Јовцу, на месту где је сада манастир Васкрсења Господњег, налазио се у давној прошлости велики манастир Христово Воскресење, са много калуђера, каже предање. Ову народну легенду забележио је неуморни сакупљач народног знања и предања југа Србије, професор Момчило Златановић.
Према тим белешкама, у пространом дворишту манастира редовно су одржавани сабори на које су долазили људи из околних села и калуђери из Светог Илије Кацапунског. Играна су многа кола а звекет будли и ђердана далеко се чуо.
Дошао је и последњи сабор. Док су момци и девојке играли и певали, старији сељаци и калуђери седели су за софрама препуним разних јела и пића… Изненада, као таман облак, долетели су гавранови, вране и „неки други пилики“ и бацили на софре суве гранчице и каменчиће. Људи су се уплашили јер су предосетили зло.
И заиста, као планиниски вихор, долетели су љутити сејмени, припадници злогласне турске коњице. Одјекнули су плач и крици. Поубијани су сви калуђери, а и многи момци и девојке. Телеса су сејмени набацали у бунар и тако га затрпали. Манастир и све његове зграде горели су у великом палмену. У даљини се губио топот силних коњаника који су одмицали. Завладала је пустош. На месту где је био бунар данас је чесма. Од њене воде постаје поток Манастирка.
Народно предање и у овом крају приповеда приче и легенде о највећем српском средњевековном јунаку, Марку Краљевићу који је, верује се, владао овим крајевима. Народ приповеда да је Марко Краљевић зидао и поједине цркве на југу Србије, нарочито оне на каменитим брежуљцима и великим стенама. Тако се у Стублу говори како је Марко Краљевић градио цркву на узвишењу. Радницима је мајка Јевросима спремала качамак чак у Прилепу. Кад дође време ручку, Марко узјаше Шарца, па преко планина – право „у Прилепа града“. Једном је тако брзо отишао да је качамак „још бија врућ и изгладнели мајстори погорели су уста“.
У селу Белишеву које лежи у изворишном делу Јовачке Реке, постоји потез познат као Турска падина – плодна и од ветра заклоњена земља. Сељаци су одатле убирали велике приходе, али једнога дана почели су да се досељавају Турци којих је било све више и више. Свесни да се нешто мора учинити, мештани су кренули да се организују како би нешто предузели. На чело сељана ставио се Цветко Стамболија, који је девет година живео у Стамболу и познавао турски језик, турске обичаје и законе. Убеђивао је дошљаке да се иселе, претио им да ће их тужити лично султану. Ништа није помогло. Турци су зидали куће, подизали високе ограде и отимали најбоље оранице у безименој падини.
Цветко је онда решио да се послужи лукавством. Почео је да прича како се у сеновитим шумама око Белишева виђају опасни хајдуци. Једне ноћи, Цветко је са друговима напао досељеничке куће и неке почео да руши. Турци су се, каже народно предање, уплашили и побегли из Белишева, али је остао назив Турска падина.
Већ смо споменули манастир Светог пророка Илије у Кацапуну, који је, према предању, изграђен у XIII веку. Према том истом предању, манастир се налазио на путу за Хиландар, тако да је добио ту част да га изграде припадници династије Немањић. Некада је ту боравило и до 300 монаха, а манастирска црква, као најстарија, била је и најпоштованија у овом крају.
Црква је изграђена са малим улазним вратима, тако да се свако кад улази поклони светињи. Захваљујући томе, овој светињи су се поклањали и завојевачи. Постоји прича да га Турци нису срушили јер су се плашили Светог Илије као пророка и светитеља.
Нажалост, стари конак се срушио под зубом времена. Био је дугачак око 30 метара и био је сачињен од приземља и спрата са звоником. Народ прича да се својевремено на ову светињу обрушило Кацапунско брдо. Затрпани манастир открила је стока, каже ово предање, која је долазила на испашу. Црквени извори потврђују да у манастиру није било монаштва око 100 година.
Манастир је обновљен око 1928. године и данас је честа дестинација верног народа и намерника као место древног природног и духовног богатства. Налази се на старом путу Врање — Владичин Хан, код села Стубал, где се налази дрвени путоказ који упућује на манастир. У манастиру данас живи само један монах — отац Серафим, а недавно се доста говорило и писало о чуду које се догодило у овој светињи.
У великом пожару који је 2018. године задесио манастирски конак, штета је била огромна, а између осталог страдала је и инсталација за парно грејање, које је неколико година пре тога постављена од донација. Изгорело је доста тога, осим икона на којима су ликови светитеља, о чему је писала и британска штампа. После пожара, на полуизгорелим иконама остали су неоштећени ликови Исуса Христа, Светог Јована Крститеља и Светог апостола Петра.
