Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Чесме и бунари били су вековима најпосећенија места у Врању. Ту су се рађале љубави, цветала пријатељства, ширили „аброви“. Ништа се није десило ако о томе није причано док се точила вода на чесми или вадила из бунара. У Врању су ова места толико присутна у свакодневном животу да су у песми опевана и тако забележена за сва времена.
Још у средњем веку, у време владавине Турака, у Врању је био изграђен примитиван водовод који је воду добијао из Врањске и Собинске реке. Вода није ни на који начин пречишћавана, већ је преко примитивних цевовода од земљаних грнчарских чункова, спроведена до чесама у граду.
Поред ових „градских чесама“ у вароши је било више приватних, уличних, махалских чесама. Оне су биле на раскрсницама и прометним местима. Скоро је у свакој улици била по једна чесма, Некад и две, једна на почетку, а друга на крају улице.
Познати хроничар друштвеног живота Врања у последња два века, Риста Симоновић, напомиње да је у Врању између два рата на раскрсницама и прометним местима било преко 60 чесама, 32 јавне и 30 приватних, које су добијале воду из резервоара Таске Чесмеџије у Собини. Неке од јавних чесама добијале су воду из Врањске реке испод Марковог калета, а неке са извора код Топлика.
Шарена чешма, једна од најпознатијих и у песми опевана „Џанум, насред села, Шарена чешма…“, налазила се у центру гpaдa, код данашње управне зграде Електродистрибуције Врање. Чесма је била висока два метра и све четири стране биле су обојене црно-белом бојом, слично шаховској табли, због распознавања ноћу, јер Врање пре 1915. године није имало електрично светло.
За време Првог светског рата Шарена чешма добила је нов изглед, а за време Другог светског рата померена је до радње Симе терзије. Августа 1960. године био је порушен читав овај блок ради изградње нових радњи и станова, па је срушена и ова чесма. У последњој деценији 20. века овде је подигнута нова чесма која се снабдева водом из градског водовода.
Ништа мање позната није ни такозвана Бела чешма, које више нема а која је ушла и у литературу кроз дело Боре Станковића и песму „Стојанке, бела Врањанке.“ Поред ове чесме одиграо се догађај између Шаћир-бега и лепе Врањанке. Чесма је била на углу данашњих улица Народног хероја и Филипа Вишњића и воду је добијала из Собинске реке.
Градска чесма налазила се поред Споменика ослободиоцима Врања у непоредној близини цркве Св. Тројице и борова којих више нема. Око 1910. године чесма је померена крај зграде некадашње Штампарије. Данас ова чесма, као и већина осталих, не постоји.
Чесме код Тасиног млина такође више нема, али је остала у памћењу по томе што је једина у Врању у то време имала две цеви. Из једне је текла изворска вода, која се употребљавала за пиће, а из друге вода из Собинске реке, која се користила за прање и поливање.
Најславнија међу врањским чесмама, Ђеренка, једина је чесма преостала из турског периода. Налази се у врањској Горњој чаршији, у Синђелићевој улици. Широко распрострањена јегенда каже да су чесму подигли Турци у спомен свом омиљеном сународнику Ђерђелезу, који се несрећно заљубио у лепу црнокосу Српкињу.
Према тој, добро познатој врањској градској легенди, Турчин Ђерзелез, звани Ђера је годинама волео неку црномањасту Српкињу, али се њоме није оженио. У знак пажње према својој јединој и незборавној љубави, саграђена је чесма која је названа Ђеренка. Тако су становници Горње чаршије добили питку и хладну чесмену воду.
Ширу верзију ове народне приче забележио је професор Момчило Златановић, у својој књизи „Врањске легенде“, објављеној 1970. године.
Близу Крстате џамије, у маленој кући са сеновитом баштом, живела је црнпураста лепотица „кара-девојка“. Сваког јутра је опрезно одлазила до дубоког кладенца из којега се вода вадила помоћу ђерма. Њу је спазио Турчин Ђерђелез, кога су људи из милоште звали Ђера. Сваки дан је гледао како је лепа Врањанка пролазила поред његове куће и одлазила на воду. У њему се родила љубав. Он би је стално пратио погледом и чекао згодну прилику да је уграби и одведе кући. „Ја сам Ђера, а она ће бити Ђеренка!“ – говорио је често својим пријатељима.
И једном, док се она враћала кући носећи пуне крчаге хладне воде, Ђера се прикрао и ухватио је око паса. Девојка се извила неочекивано и од страха хитро побегла из његова загрљаја. Ђера је стајао непомично и слушао меко шуштање шалвара. Из сломљена крчага цурио је млаз сребрнасте воде. То је био последњи пут да је Ђера видео своју љубав. Лепа Врањанка, кажу, никада више није прошла тим путем.
Ђерђелез је, сломљеног срца, неколико година од тог догађаја, отишао из Врања, али је успомена на његову љубав остала. Његови пријатељи, варошки Турци, саградили су од отесана камена и врућег креча чесму на месту дубоког кладенца. Чесма је имала два чепа: један за Ђеру, а други за лепу хришћанку. Назвали су је Ђеренка.
Извор ове чесме спустио се ниже, због чега је тридесетак метара јужније 1946. године направљена нова чесма која добија воду из истог извора, па су је Врањанци назвали нова Ђеренка.
Од славних врањских чесама, још увек постоји Мачкина чесма (Међу Табана и Панађуришта), у долини Градске реке, у Немањиној улици испод Бујковског моста, по којој се цео овај део града назива именом чесме, а о којој смо писали у засебном тексту. За Мачкину чесму је везана легенда која каже да ју је подигао Турчин не би ли окајао грехе према души каурке Димане, несрећне Српкиње којој су Турци убили сва три сина.
Такође, још увек постоје, али у новом руху, чесма код Топлика, чесма у некада омиљеном излетишту Ћошка, као и она изнад Горње чаршије, подно Пржара. У градском парку је 2003. године саграђена чесма која воду добија из градског водовода.
