Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Велики Трновац је познат као највеће село у Србији, али и као етнички чисто: насељено је искључиво Албанцима. Једино здање које подсећа на српско наслеђе у овом месту је Црква Светог цара Константина и царице Јелене.
Село Велики Трновац лежи на додиру планинске падине на западу и котлинске равни на истоку. Преко њега је водио важан каравански пут правца исток – запад. Са овим путем у Великом Трновцу се укршта пут правца север – југ. Овом селу су најближа насеља: Турија, Мали Трновац, Бујановац и Лопардинце.
Према подацима које је оставио цењени антропогеограф Јован Трифуноски у свом значајном делу „Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања“ из 1963. године, Велики Трновац је село збијеног типа и тада је то било највеће село у Врањској котлини. Куће су биле груписане у 11 махала, од којих су 10 још 1951. године биле, како наводи Трифуноски – арбанашке. Поред Албанаца те 1951. године живели су и малобројни Срби од укупно 564 пописана домаћинства. Према тим подацима, у Великом Трновцу су 1951. године живели Арбанаси (477 кућа), Цигани (79 кућа) и Срби (14 кућа). Срби су досељени после 1912. године.
Око два километра северозападно од села у долини Трновске Реке – близу рудника „Антимон“ – је узвишење Градиште (581 м). На врху овог узвишења познаје се кружни зид у рушевинама. Ту је по предању био „римски град“, пише Јован Трифуноски у другом тому својих Антропогеографских истраживања Врањске котлине. Данашњи мештани на Градишту често пута налазе и стари римски новац, пише он. У подножју узвишења виде се стари гробови, зидине разних зграда и парчад земљаног посуђа. У неким гробовима пронађен је накит. За њих се у народу мисли да су припадали богатијим становницима. Гробови без накита сматрају се робовским. Мештани, даље, причају да је у подножју Градишта некада био трг за околна насеља.
Постоје трагови да је у атару Великог Трновца постојао верски објекат из периода раног хришћанства. О томе је писао археолог Тони Чершков истражујући 1985. године локалитет Градиште (Кале) у Великом Трновцу.
У свом извештају у Гласнику Друштва Конзерватора Србије, Чершков наводи да је истраживање вршено на раскрсници путева за села Бресницу и Мали Трновац на десној обали Трновачке реке, седам километара од Бујановца у подножју истоименог брда.
„Налази већег броја фрагмената парапета, као и делови камене оплате, указују на постојање неког већег црквеног објекта из периода раног хришћанства. Сви откривени објекти припадају делу већег римског насеља чији трагове можемо пратити у дужини од 150 метара првацем запад – исток“, стоји у извештају.
Према писању академика Стојана Новаковића, српског државника, дипломате и историчара, Азниште је место удаљено километар западно од Великог Трновца. На овом месту има трагова порушених зидова. Село „Трновце“ је, пише Новаковић у делу „Законски споменици српских држава средњег века“ из 1912. године, један од прилога ћесара Угљеше манастиру Хиландару из око 1400. године. За разлику од оближњег села Лучане, које том приликом такође приложено Хиландару, у Трновцу се не спомиње црква. Међутим, постоји суштинска разлика у томе што црква Светог Николе не припада селу Лучане већ је независтан посед у односу на село па чак можда и само село припада цркви што је данас тешко рећи јер је управо део у коме се наводи однос цркве и села оштећен и нечитак. Трновци су могли да имају своју сеоску цркву и она не би морала да буде изричито поменута у повељи.
Велики Трновац се спомиње, као једно од највећих села у нахији Морава, у сва три сачувана османска пописа из XVI века: 1519. (104 домаћинства, 22 неожењених, 2 удовице, 5 муслиманских домаћинстава и 3 неожењена муслимана), 1528. (98 домаћинства, 26 неожењених, једна удовица и 11 муслиманских домаћинстава) и 1570. године (99 домаћинства, 25 баштина, 56 неожењених, 9 муслиманских домаћинстава и 4 неожењена муслимана).
Стојан Новаковић пише и да су Велики и Мали Трновац села у Морави која су у пописима из XVI века уписана под именом Трновце без епитета Велики и Мали. Изузетак прави попис из 1519. године где су уписани Трновац и Мали Трновац. Међутим, на основу броја житеља лако је констатовати које од њих је Велико а које Мало. Заправо, већ у XVI веку је једно од њих скоро сигурно данашњи Велики Трновац било највеће село у читавом Врањском кадилуку, подељено на једну муслиманску махалу и на још шест хришћанских, која су носила следећа имена: Трновац, Насух, Увејс, Караџа, Касим и Суфи Саруџа. Село се спомиње и у попису војника из краја XV века као Трновце.
Јован Трифуноски у другом тому књиге „Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања“ пише да је Велики Трновац раније био српско – хришћанско насеље. Муслимански Арбанаси, који су се досељавали од друге половине XVIII века, истерали су Србе, пише он.
Од старих исељених српских родова зна се за: Помаковци (иселили сe у Биљачу код Прешева у другој половини XIX века), Терзијанци (није познато где су се иселили), Мирчини (иселили сe у Раковац пре 70 година), Шербеџици и Бајаџици су се иселили у Доњи Врготош. Данашњи Арбанаси наводе да је девет српских породица исељено у Бујановац. Број исељених Срба је уопште велики, али се тај број не може поуздано утврдити. Велики Трновац је 1912. године је затечен као муслиманско-арбанашко село. Имало је нешто мало муслиманских Цигана, пише Трифуноски.
Од данашњих Арбанаса, наставља Трифуноски, у Велики Трновац најпре су дошли пре око 170 година преци од четири њихова рода, и то од родова: Труп, Струкар, Гаш и Терзи. После њих досељавали су се остали арбанашки родови. Велики Трновац данас има три веома запуштена гробља: арбанашко, српско и циганско. За потребе муслимана постоје две џамије. Џамија у Струкарској Махали грађена је око 1900. године. У селу се налазе две текије. Њих су саградили преци арбанашког дервишког рода Аџи Муса.
У близини Великог Трновца 1878. године је повучена граница између Србије и Турске. Тада је турска власт, како се казује, хтела ово насеље да прогласи варошицом, да одреди недељни пијачни дан и да сагради касарне. Сеоски Арбанаси, „који су били силни“, то нису дозволили. Због тога је за варошицу проглашено суседно насеље Бујановац, пише Јован Трифуноски.
У истом делу, Трифуноски наводи да су у горњем делу Великог Трновца до 1935. године биле рушевине старе цркве. Око ње су постојали стари српски гробови. Првобитна црква је постојала све до српско – турског рата 1878. године након кога су се Срби иселили из села. После исељавања Срба Арбанаси су растурили видне знакове храма и гробља. Обновљена је у периоду 1936 – 1937. године, а уствари, практично је саграђена нова црква посевећена Цару Константину и Царици Јелени.
Нажалост, због чињенице да се налази у етнички чисто албанском селу, и нова црква је током Другог светског рата била изложена разарању и уништавању. Обновљена је 1990. године, али је у периоду 1999. – 2000. године, због борби у Копненој зони безбедности опет девастирана, да би 2001. и 2002. године била обновљена и заштићена.
Под притиском албанских сепаратиста, српско становништво, иселило се потпуно из села Велики и Мали Трновац у другој половини 20. века, тако да данас у овим селима живе искључиво Албанци. Према неким подацима, последња српска породица напустила је Велики Трновац 1970. године. Једини трагови српског наслеђа на овим просторима остали су цркве и гробља која су на удару албанских сепаратиста, па у ова два села на југу Србије не постоји ни један надгробни споменик који није оскрнављен (поломљен) у протеклих 30 година. Друго црквиште, кажу подаци Епархије Врањске, постоји у садашњој албанској Струкарској Махали.
Ипак, без обзира на нецивилизацијске поступке неких од комшија Албанаца, православни Срби са ових простора, заједно са свештенством СПЦ, нису заборавили своје светиње које су подигли њихови преци и окупљају се у њима, макар једном годишње на дан храмовне славе, чувајући православну веру и успомену на своје претке.
На дан равноапостолних Светих цара Константина и царице Јелене (3. јуна) служи се Света Литургија у присуству великог броја верника чији преци потичу из села Велики и Мали Трновац и околине Бујановца.
