Највећи проблем са којим се сусрећу студенти оштећеног слуха је проблем комуникације. Почев од одласка до образовне установе, превоза, до слушања предавања и полагања испита. О томе смо
разговарали са студенткињом Правног факултета у Београду Јефимијом Јовановић, која има
оштећење слуха, а родом је из Врања.
-Током средњошколског образовања, у једном тренутку сам била толико разочарана понашањем
појединих људи, да сам размишљала да уопште не студирам. Доживела сам да ми образована
особа, која би требало да буде и ауторитет каже “ ти нећеш моћи да студираш“. Из данашње
перспективе схватам колико је то било ружно и колико разочарење је у том тренутку изазвало
код мене, јер сам неко ко воли да учи. Тада сам почела да размишљам како ја то заиста нећу
моћи, а сан да будем адвокат чинио се неостварљив. Имала сам утисак да сам доживела велику
неправду, јер мени никада није био потребан посредник у комуникацији, с обзиром на то да
носим апарат и сналазим се у комуникацији са људима, каже Јефимија.
Из њене приче може се закључити да су мање средине далеко скептичније када су особе са
инвалидитетом у питању, да се наилази на предрасуде и на дискриминацију у окружењу, које
би требало да буде највећа подршка особи са инвалидитетом. Забрињава и то што они који би
требало да разумеју проблем, нажалост, буду срамота за цело друштво.
Стручњаци кажу да је губитак слуха најтежи облик инвалидности због чега је овим људима
разумевање итекако потребно. О запослењу и високом образовању да и не говоримо, но ми баш о
томе говоримо.
Наша јунакиња је ипак успела да остави по страни све лоше што је икада чула и пријавила се на
пријемни испит на Правном факултету у Београду. На пријемном испиту све је прошло добро, што
је уверило да је на правом путу и да не треба да одустаје. То су јој доказали и људи које је током
свог студирања упознала и са којима и данас комуницира.
-Током предавања у великим амфитеатрима понекада имам потешкоћа, али и разумевање колега
и професора. У тим великим амфитеатрима најчешће су укључени микрофони на којима говори
професор тако да немам никакав проблем да чујем предавање. У мањим учионицама трудим се
да седим ближе професору, тако да и ту немам проблема. Уколико колеги покажем на апарат
схвати који проблем имам и сви су веома љубазни и спремни да помогну. Велика је разлика у
односу на период док сам била у средњој школи у Врању. На факултету сам срела још колега који
имају неке друге проблеме и нико према њима нема никакве предрасуде. Укључени смо у све
активности на факултету равноправно, истиче Јефимија.
Самопоуздање је расло са сваким даном и данас је Јефимија срећан студент. Није се обазирала на
оне који су њен хендикеп посматрали као непремостиву препреку. Самосвесна, млада девојка,
богатог вокабулара, сигурним корацима корача ка свом циљу, који је све ближи.
Јефимија каже да никада није учила знаковни језик и да њој не би ништа значио. Већ је навикла са
апаратом и тако јој је лакше. Међутим, претпоставља да би јој значило знање знаковног језика,
да нема апарат.
-Уколико дођем у ситуацију да не могу да се сналазим, научићу знаковни језик. У Београду има
тумача знаковног језика и мислим да са тиме не би било проблема, додаје Јефимија.
Знаковни језик изједначен је са другим језицима. Тиме је олакшано њихово учење, јер на
факултетима има персоналних асистената.
Јефимија одлично превазилази свој проблем и једног дана, који није тако далеко, заступаће нас у
парницама, када нам буде било потребно. И сада је и биће понос својих родитеља и целе заједнице.
