Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
О Марку Краљевићу, највећем српском митском јунаку који је једно време боравио и владао југом Србије, створен је велики број легенди. Он је, са својом надљудском снагом и способностима, био отелотворење сна о ослобођењу од туђинске власти, о животу у слободи и независности.
Марко Краљевић је по предању, у средњем веку владао пределима западно од Врања, а тврђава на пар километара од Врања коју народ зове Марково кале је била неосвојива за Турке.
Сретен Л. Поповић, потомак чувене породице која је дала Павла Поповића, члана Правитељствујушчег совјета и Сретеновог деду, као и његовог сина Лазара, писара Милоша Обреновића, писао је о феномену огромне популарности коју је Марко Краљевић уживао у овим крајевима.
У својој књизи „Путовање по Новој Србији“ из 1879. године, Сретен пише следеће редове: „Кад се у овим крајевима каже „Марково“, онда се под тим већ разуме да је то Краљевића Марка… На свему Балканском полуострву нема, штоно реч, стопе земље која није са каквом успоменом на Марка везана“.
Димитрије Мита Ракић, књижевник, преводилац, политичар и економиста, бележи слично запажање које је стекао са пута по крајевима ослобођеним 1877 и 1878. године.
„Врањанци најчешће помињу Краљевића Марка, и његовог Шарка, управо рећи они живе и дишу Марком. Ако је где каква градина – Марко ју је зидао; ако има где, на каквом чудном месту, каква стара црквица – то је Маркова задужбина; ако наиђеш на какву клисуру – она не може бити другога кога него Маркова; ако прођеш кроз какво каменито ждрело – то је Маркова капија; итд.
Као што је у нас, у Старој Србији, све зидине и градине зидала и градила сирота Проклета Јерина, тако је у овом крају и даље од њега. идући на југ, све зидао и градио Краљевић Марко; само с том разликом, што ми не хвалимо Јерину тога ради, а Марка овде славе овога ради.“
Недалеко од Прешева, поред пута који води за насеље Церевајка, налазе се остаци древне, највероватније средњовековне тврђаве. Овдашњи српски живаљ верује да је и ово здање подигао легендарни Марко Краљевић и да је у њему боравио са својом невеликом, али храбром дружином. Марко и његови саборци су, по предању, контролисали стратешки важан пут који од Прешева води ка Косову. Тврђаву су назвали Марково кале или Каљаје.
Остаци ових зидина на стеновитом брду више Прешева стоје и данас, али са смањењем броја Срба и легенда о овдашњем Марковом калету полако пада у заборав. Тим пре што овдашњи Албанци ово средњовековно здање не повезују са Марком Краљевићем, већ га називају Прешевска тврђава (Kalaja e Preshevës).
Једном приликом, каже предање, Турци су дошли из Жеглигова, места источно од Куманова и даноноћно нападали Марково кале како би продрли даље на запад. Марко и неустрашива посада јуначки су се тукли на косама брда и одолевали многим нападима велике војске. Турци су долазили и до зидова тврђаве, али никако нису могли да продру унутра јер им је улаз био непознат.
Слично као и код легенде о Марковом калету изнад Врања, јунаштво и снага Марка Краљевића, као и храброст и умешност његових сабораца, представљали су непремостиву препреку приликом турског надирања и покушаја да освоје утврђење. Због тога су завојевачи морали да прибегну другачијим средствима како би остварили свој циљ.
Турски војници су прибегли лукавству и у околини нашли најстарију бабу коју су довели паши у чадор. Он је запретио да ће је посећи ако не каже где је капија тврђаве. Баба му је рекла да његови војници изађу сутрадан ујутру на врхове околних брда и да будно посматрају излазак сунца и тврђаву. Улаз у кале је на оном месту на које падну први сунчани зраци. За кратко време, каже легенда, тврђава је пала у турске руке.
Најпознатији сакупљач и чувар народнг предања југа Србије Момчило Златановић је забележио и причу о „ђурђевданској змији“. Код Марковог калета изнад Прешева, на падинама планине Карадаг, постоји дубок бунар, а у њему на злату лежи необично дугачка змија. Она само једном у години излази из бунара. То бива на Ђурђевдан.
Рано ујутру, змија полако помаља главу из своје тамне куће, а потом брзо вијуга по роси према пироћанским воденицама. После кратког времена, види се цела њена дужина. Реп јој је на развалинама старе тврђаве, а глава пије планинску воду на потоку. Пошто се напије свеже ђурђевданске воде, уморно се увлачи у свој тајанствени дом. После тога се појављује сунце.
У близини Марковог калета код Прешева, говори наредна легенда из овог краја, постоје остаци старог бунара. Из њега се некада вадила бистра и хладна вода. Међутим, једну девојку Туркињу родитељи су удали за младића кога никако није хтела. Унесрећена и изгубљена, данима је лутала по брдима око Прешева. Јурећи преко гудура, пропланака и вододерина, наишла је и на стару тврђаву и бунар до ње. Сагнула се и погледала. У дубини се једва видела сребрнаста вода. „За њега нећу, а за тебе хоћу!“, рекла је болно и одлучно и скочила у бунар. Вода је у бунару пресахла и чобани су га затрпали, каже прича коју је такође забележио професор Момчило Златановић.
Народно предање је забележило и легенду о месту које се назива „Девојкин гроб“ у атару села Славујевац, које се данас налази готово на самој граници са Северном Македонијом. Према тој причи, српску девојку је водио један Турчин да је потурчи и узме за жену. За њима је трчао њен узнемирен брат. Ускоро их је сустигао и обоје убио. Девојка је на том месту и сахрањена. Тако је утрина у Славујевцу добила назив „Девојкин гроб“.
У прешевском крају, код села Илинца, налази се Илинска пећина. Улаз у њу је узак, а затим се проширује. После стотину метара хода наилази се на четири собе. Пећина је необично дугачка. У њу је једном ушла крмача са десеторо прасића. Једно прасе је изашло чак у Скопској Црној гори. Негде на средини пећине чује се неко мукло лупање. Предање каже да у Илинској пећини постоји језеро пуно пара.
Изнад Прешева, с леве стране пута према планини Карадаг, налази се брдо Топлик. Ту је некада у старо доба избијао снажан и пенушав млаз топле воде. Но, једног дана, нека невидљива сила је ову воду закључала у дубини огромним кључевима. Кад се они откључају, одатле ће, верује народ, према Прешеву потећи поток топле воде.
