Нецање
Нeцање представља израду декоративне мреже која својом етимологијом недвосмислено наводи да је порекло ове технике у изради рибарске мреже. Нецање се сматра изузетно декоративном и захтевном техником ручног рада коју срећемо превасходно у Европи, и сматра се да је територија Француске њена постојбина.
Због изузетне лепоте и декоративности, израда ове чипке се од 14.века шири на читаву територију Европе. Нецана или филе чипка се креира на завршеној мрежи везивањем чворића на сваком углу пратећи ликовни предложак. Мрежа се израђује под различитог материјала, најчешће од памучног упреденог конца и фиксира се на рам ради попуњавања коцкица одабраним бодом користећи посебну тупу иглу за нец.
Нецана чипка је посебна и због тога што се у изради истовремено користе техника чипке, веза и техника ткања у попуњавању и затварању мреже. Ова техника се углавном примењује у изради текстилних декоративних предмета за ентеријер, а због своје лепоте и префињености чипке се све више користи као модни детаљ и опрема за венчања (ешарпе, вео за младу, украсна чипка за венчанице и сл).
Бујановац је познат по вредним рукама бројних жена које се и данас баве ручном израдом венчаница.
Рад израђен техником нецања је на први поглед сличан кукичању односно хеклању, али се нецањем добија пуно јаснија слика јер је контраст између пуних и празних коцкица јачи.
Нецање је техника ручног рада концем и посебном иглом, често ручне израде.
Техника је погодна за израду завеса, чипки и сл јер је рад рађен нецањем лаган и прозрачан. Мрежа која се израђује прва и ради везањем чворића око основе одређује величину коцкица. Након тога се мрежа поставља на оквир, а коцкице се попуњавају разним техникама у складу са шемом. Попуњавање коцика назива се поплетање. Нецање се као техника ручног рада све ређе среће. Традиција се губи, а место рукотворина заузимају дорађени кинески и индијски производи.
Нецана чипка као државни дар
Захваљујући заједничком пројекту Националне службе за запошљавање и Етномреже, четрдесет жена из неразвијених општина Србије ангажовано је 2009. године да прави ексклузивне производе, домаће рукотворине, за протокол владе. Тако су, од тада гости наше земље често одлазили са неким од поклона у који је уткана традиција наших простора.
Старе технике нецане чипке и златовеза, готово су нестале. Сва истраживања показују да је производња рукотворина перспективна, али недовољно развијена привредна активност. Да није тако, пружала би могућност за економско оснаживање и самозапошљавање жена. У сеоском домаћинству би требало да буде већа зарада од рукотворина, које се понуде гостима него од ноћења. Имао добрих примера, где жене раде за општину и цркву, али је неопходна сарадња са локалном самоуправом и то треба поставити као стратешки циљ на нивоу целе Србије.
Уз титраву светлост петролејке
Нецање је данас прилично заборављена техника. Некада су девојке, спремајући себи мираз, нецале уз титраву светлост петролејке. На рашљић, иглу расечену на два краја, намотава се памучни конац. Прво се нецује подлога. Kада се добије жељена величина и облик подлоге, налик рибарској мрежи, пажљиво се опхекла, а онда се иглом и концем по њој везе. Што су очице на подлози мање, а вез гушћи, и рад је био вреднији и скупљи.
Од изатканог платна, кројиле су се кошуље које су се на грудима и рукавима украшавале богатим везом. Радили су се и девојачки пешкири који су стављани на сваки угао собе, изнад врата, а највећи и најлепшпи око славске иконе. На њима су се разнобојним концем извезивали најлепши цветни мотиви, а около опшивала беле богате чипке. Понекад су стављани изнад умиваоника, са извезеним порукама: Добро јутро! Добро дошли, драги гости! Рука руку мије, образ обадвије! …
Пешкир је одувек био део девојачке опреме. Њиме се китила кола за свадбу, чутура (каначе) којом се позива на свадбу. Пешкиром се на венчању сједињују руке младенаца, стављао се на слеме новосаграђене куће, у њега се умотавао славски колач. Носио се кад се први пут иде новорођеном детету на повојницу, њиме се даривао кум на крштењу…
Правиле су девојке и жене и креветске чаршаве, јастуке, богато везене завесе, столњаке, траке за полице. Изнад шпорета у кухињи стављали су „куварице“, на којима су различите поруке:
„Kуварице, мање збори,
да ти ручак не загори!“
„Подне јоште није,
али ручак готов ми је!“
„Зора руди, мајка ћерку буди.
Устај срце, грануло је Сунце.“