Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Један од најпознатијег симбола Врања је Бели мост или Мост љубави. Ова складна грађевина на Врањској реци у својој историји чува дирљиву љубавну причу, због које Врање неки зову српском Вероном, градом Ромеа и Јулије.
Трагични врањски љубавници су, према овој легенди, били Туркиња Ајша и Србин Стојан. Своју страсну љубавну причу су, баш попут Ромеа и Јулије, окончали смрћу.
Лепа Ајша је била кћи јединица моћног врањског Селим бега. Високим зидом одвојена од спољног света, Ајша је живела свој усамљенички живот. Монотонију њеног живота прекидао је сваког јутра звук двојница младог чобанина Стојана, који је пролазио са својим овцама поред њеног дома. Млада Туркиња, заробљена у свом раскошном дому, почела је Стојана пратити погледом кроз отшкринуту капију свог дома и тако се заљубила.
Након првог међусобног сусрета, ни Стојан није остао равнодушан пред Ајшином раскошном лепотом. Почели су да се тајно састају и сковали план о заједничком бегу у планине. Радознале очи су ипак некако регистровале њихове тајне састанке и по чаршији су почеле да круже приче о забрањеној љубави бегове ћерке и младог каурина. Приче су, коначно, доспеле и до самог Селим бега.
Једном приликом, Ајша се искрала из куће и отрчала у сурет изабранику свога срца, када ја за њом пошао и Селим бег. Пратећи своју кћер, Турчин је држећи у рукама пушку, угледао са Стојаном на обали Врањске реке. У бесу је уперио пушку према чобанину и опалио, али куршум није погодио младића, већ Ајшу која је својим телом заклонила свог драгана. Други метак је погодио циљ. На обали реке, једно поред другог су мртви лежали младић и девојка као жртве забрањене и немогуће љубави.
Према овој легенди, Ајша је на самрти изрекла своју последњу жељу – да се од новца намењеног за њен мираз, сагради мост на месту где се састајала са својим вољеним и где су заједно и умрли. Отац је испоштовао аманет своје јединице и 1844. године, на том месту подигао мост од белог камена, који Врањанци назваше Мостом љубави.
На овој лепој грађевини, постављена су два записа на белој мермерној плочи. Запис на турском гласи:
„Овај мост зваће се Бели мост; он ће служити за олакшицу.
Вода која испод њега тече нека послужи људима за здравље!
Пролазници, прођите једанпут преко моста и вратите се;
Видећете да је саграђен за добро свакога човека.
Мухамеде, Мустафо, посредуј за хуману власницу Ајшу.“
Испод горњег текста налази се и текст на арапском језику:
„О чувару, власница ове доброте и лепоте, ханума Ајша,
подиже овај мост да јој Бог опрости њене грехе и грехе њених родитеља.“
У непосредној близини Белог моста, налази се Крстата џамија, још један од симбола старог Врања, за који се, такође, везују древне приче које су прерасле у легенду.
Како је почетком 20. века у својим „Белешкама с пута по врањској околини“ записао Драгољуб Мелентијевић, гимназијски професор и учесник балканских и Великог рата, на остацима Крстате џамије се видело да је она била дело вештог неимарства и „великог луксуза“. Поред тога, она је представљала куриозитет, не само у Србији, већ и на много ширим просторима јер се на њеном витком минарету налазио крст уместо полумесеца. То је у оно време узбуђивало машту и мисли Врањанаца, који су желели да одгонетну тајну њеног грађења и симбола хришћанства на врху.
Крстата џамија се налазила са леве стране Врањске реке, у близини Белог моста. Према старим записима, ова црква је саграђена у раном средњем веку и била права лепотица. Била је посвећена Светој Петки Трнови. Након што су ове крајеве освојили Турци Османлије, решили су да лепу богомољу претворе у џамију, те су са западне стране су цркви дозидали минарет. Међутим, према легенди која се препричавала, натприродне силе нису дозвољавале да џамија заживи, па су рушиле све оно што неимари дозидају. Једне мркле ноћи, верском старешини у Врању се у сну појавио пророк Мухамед и рекао му да на минарет постави крст, како би џамија била саграђена. Градитељи су послушали ученог хоџу и тако је настао овај јединствени верски објекат. Након ослобођења Врања од Турака 1878. године, устаници су порушили чак осам џамија у граду, а међу њима и ову. Убрзо је на рушевинама саграђена црква Свете Петке, много мања од првобитне, чак једна од најмањих у Србији.
Наш знаменити историчар и етнограф, Врањанац Јован Хаџи Васиљевић пише да је црква Света Петка важила за лековито место. У њој је постојао Јашал дирек, односно Стуб здравља и живота. Лек су овде тражили болесни различитих вероисповести. Највише су долазиле жене нероткиње. Старији Врањанци су причали да је поред дирека у тадашњој џамији био степеник помоћу кога се силазило у малу укопану просторију са крстом и извором воде. Према речима једног верника, крст су целивали верници свих вера, а вода се пила, захватала у тестије и носила кући.
У зидинама Крстате џамије, верује се, био је гроб неког светитеља на који су у древна времена долазили многи болесни хришћани, али и муслимани ради исцељења. Сретен Пoповић је својим путописима забележио следеће редове:
– Једној жени у Призрену, која је имала болесног сина, с којим је злопатила и лекове му тражила на све стране, на сну се јави неки светац и каже јој да сина одведе у Врање, у Крстату џамију и положи га на гроб светитеља, па ће оздравити. И она доведе и положи свог сина на тај гроб, и на велико удивљење свију – син јој оздрави.
Црква Света Петка је и данас јединствена по обичајима који су остали из старих времена. Наиме, највећи број верника овде се не окупља на Свету Петку, већ на Велики петак. Кажу да је и то заслуга Турака. Петак је био дан када се они одмарају, а Срби су тај дан користили да дођу у своју некадашњу цркву, рачунајући да их Турци неће дирати на свети дан. Тако је остало и до дана данашњег па велики број људи из Врања и околине прође кроз цркву Свете Петке на Велики петак, да прими дар Божји – миропомазање, освећену водицу, поклони се икони распећа и умије и попије воду са чесме у дворишту. Воду са овдашње чесме верници сматрају чудотворном и лековитом и верују да помаже бољем виду и лечи и друге болести.
И Бели мост и Крстата Џамија данас су, не само понос Врања, већ и туристичке атракције. Недалеко одатле, налази се и манастир Светог Николе који је, према записима Јована Хаџи Васиљевића, дариван Хиландару и датира из прве половине 14. века. Заједно са Црквом Свете Петке, манастир Светог Николе данас употпуњује понуду верског туризма у Врању.
