Када је 2015. године Балкан преплавио талас избеглица са Блиског истока које су се упутиле у потрази за бољим животом, на северној граници Србије почела је да се развија мрежа, такозвана жилет-жица која је чувала границу Европске уније од људи који су тражили начин да доспеју у срце континента и да започну нови живот. Паралелно, мрежа се плела и на територији Србије. Била је то кријумчарска мрежа која је хватала оне са новцем и циљем – да избегну полицију, псе чуваре, термалне камере, да прескоче или пресеку жицу и да, коначно, пређу границу.
Кријумчарење миграната на Балкану бизнис вредан 50 милиона евра. Највећи бизнис се ту дешава у кругу између кријумчара и оних који обезбеђују да они раде несметано на граничној територији, они који им пружају заштиту.То је огроман новац, упозоравају надлежни.
Кријумчарење миграната на Западном Балкану је посао који се процењује на око 50 милиона еура годишње. Неки од пакет-договора за илегални трансфер могу коштати хиљаде еура. Највећи део се плаћа унапред у Турској или Грчкој, на пример, или такозвана такса за успех, када дођу у Европску унију, каже Walter Kemp, један од аутора Анализе о протоку људи, дроге и новца на Западном Балкану.
Оно што смо видели, и што сте поменули, све у свему, нека груба процена је да је ово тржиште вредно најмање 50 милиона еура на овим улазним и излазним тачкама. Вероватно и више, јер људи улазе и излазе и кроз друге руте, такође. Још смо примијетили и да количина новца која се узме на улазним тачкама, је мање-више иста као и она на излазним. Дакле, око 20 до 25 милиона на југу, те 20 – 25 милиона на изласку, написао је Кемп.
Власти Србије, Мађарске и Аустрије потписале су меморандум о разумевању о јачању сарадње на плану миграција и заштите граница. Председник Србије Александар Вучић је тада изјавио да је план да се мигранти враћају из Србије у земљу порекла и да ће заједно са партнерима поделити трошкове враћања миграната који, према његовим речима, нису мали. Бројна хапшења и интервенција полиције је почетак операционализације договора који је Србија недавно направила са Европском унијом, а уговор је потписан на износ од 57 милиона евра.
Аналитичари и друштвени радници оцењују да Европа по сваку цену жели да заустави прилив миграната и да Србија предузима озбиљне мере. Однос нашег народа према мигрантима је увек био хуман и трпељив. Емпатија није нестала али неке ствари морају да се доведу у ред. Такозвани пушбекови су најгора варијанта која директно гура мигранте у мрежу кријумчара, сматра извршни директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила у Србији Радош Ђуровић.
Србија треба да постане земља финалне дестинације за ове људе, а не само земља транзита. Ми морамо знатно да релаксирамо свој азилни систем, кажу надлежни. Према подацима из извештаја „Право на азил у Републици Србији 2020“, који је 2021. представио невладин Београдски центар за људска права (БЦЉП), у Србији је годину раније 2.830 особа изразило намеру да тражи азил, али је само њих 144 то и учинило – од којих је 29 лица добило азил. У последњих 12 година откако је успостављена Канцеларија за азил, само су 194 особе добиле азил у Србији, подаци су из истог извештаја. Србија мора да пружи неке могућности људима да остану.
Наши људи који су запослени и некој од невладиних организација и који годинама помажу мигрантима, кажу да ван система борави на стотине људи, на разним местима. Они сматрају да ће се део људи које полиција врати у Прешево или у неке друге кампове, опет вратити у Суботицу.
У међувремену, на северу Србије полиција је урадила свој део посла. Пребацивали су групе људи из Суботице у друге центре и то назвали „хуманим пресељењем“, зато што не желе да дозволе да било ко борави на улици.
Занимљиво је да је недавна пандемија зауставила људе у кретању, али није зауставила илегалну трговину људима. У ствари, показало се да су они путовали много брже у време пандемије. Да ли то говори нешто о тим криминалним групама?
Аналитичари кажу да ту може бити више разлога. Један је да је ситуација у избегличким камповима лоша и да људи желе отићи одатле. Снаге сигурности су биле преокупиране lockdownima и другим приоритетима. Такође, неке од ових група су софистициране, али у другим случајевима имамо младе мушкарце који дословно ходају кроз Западни Балкан тражећи путеве с најмање отпора. Тако да то није увијек високософистицирани криминал. Понекада је само високо опортунистички, али је чињеница да се кријумчарење миграната није смањило у време пандемије. Ход по мукама миграната представља проблем. У последњих неколико месеци ,повећава се број пусхбацк-ова на граници с Мађарском или Хрватском. Али, док мигранти доспеју до тих граница, неки од њих су на путу провели месеце и неки по 20. пут покушавају да пређу границу. Ту је још једно озбиљно питање, а то је порозност граница. Нема довољно полицајаца да их зауставе, а и јако је тешко вратити их у земљу из које су дошли. Резултат тога је проблем за оне који спроводе законе, хуманитарни проблем, али је, ако ћемо парво и велики политички проблем… Затварање балканске руте је олабавило притисак на Европску унију, али није олакшао земљама Западног Балкана,каже Радош Ђуровић, извршни директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила у Србији.
Зашто би се ове наше земље мање-више саме суочавале с овим проблемом? Крајње је време да се искаже мало више солидарности и много више подршке, како Западни Балкан не би постао једна велика чекаоница за људе који покушавају да се домогну Европске уније.
