Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Момин камен је стрма литица која наткриљује Јужну Мораву северно од Владичиног Хана.
Ова локација позната је по каменолому из којег се деценијама одвајао веома квалитетан камен беле боје.
Познато је да су од камена из овог каменолома грађени споменик на Авали, српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну, затим зграда Народне скупштине, главна пошта у Београду, али како кажу овдашњи људи и палата УН, банке у Швајцарској и други објекти широм Европе и света.
На врху изнад железничке станице Момин камен која је изграђена за потребе каменолома, постојала је камена фигура коју људи називају Турчин. Кад је човек посматра из даљине, личи на главу с лулом у зубима, а на глави је нешто што подсећа на чалму.
У близини ове се налазила и стена која подсећа на фигуру девојке са корпом или каквим смотуљком на глави, што је било довољно да народ исприча причу из времена када су овим крајем владали Турци.
Занимљиво је да су прве белешке о легендама овог краја направљене у време пред и у време ослобођења од турске власти и његовог припајања матици Србији.
Августа 1872. године, путујући у Врање, кроз Грделичку клисуру је прошао српски дипломата, публициста и филолог, Милојко Веселиновић. Том приликом је чуо легенду о Момином камену и забележио и касније објавио у свом делу „Бег и бегчија или огледало турског насиља“.
И Алекса Јовановић је у своје ратне белешке из 1877/78. године унео и легенду о необичној стени. Записао је и оно што је чуо од свештеника Цветана Миленковића о постанку назива Џеп (…“у овој околини било је негда тако добра грожђа да је вино ношено у џепу, па не могаше да процури.
Најпознатији запис о овој народној легенди је онај Сретена Поповића из књиге „Путовање по новој Србији“ и у овој верзији, прича има романтичну нит. Према овом запису, предање вели да је девојка белила платно на Морави. Мати је била пошла навише, ваљда у село из којег бејаше она жена о којој рекох да озго силазише. Мати, кад је била на приличној висини брега, одакле је простран изглед на моравски ток и пут, уз воду и низ воду, смотри где иду јаничари Турци, па повиче кћери: „Бежи, ето Турака!“ Девојка брже-боље скупи своје платно у трубу, метне га на главу и пође навише. Псето јој је било остало доле у реци, осврне се за њим да га вабне, кад у том смотри свога драгог, кога су силом у јаничаре узели. Не могаше срцу одолети а да још не стане и да га се не нагледа. Мати озго видећи где стоји, повиче: „А што си стала, окаменила се дабогда!“ И она се скамени. И кад гледаш тај камен, видиш, витког је женског стаса, има рамена, има прса и, што је најважније, има на глави трубу платна. И пас се окаменио и стоји поред саме Мораве.
Најпознатији сакупљач народног усменог предања овог краја, професор Момчило Златановић је забележио сличну, али ипак, унеколико различиту верзију како су настале стене са обликом девојке и Турчина у Момином камену.
У овој верзији, девојку су напали сејмени, припадници турске коњичке јединице.
Пошто су избелиле платно на Морави, жене су се полако и задихано пеле уз обронак. Изненада су опазиле прашину на друму, а потом и силне сејмене! Потрчале су из све снаге…
Међутим, девојка Стана још је била поред реке. Њена мајка, кад је видела „клети Турци“, викала је са брда кћери да одмах бежи. Стана је ставила платно на главу, узела у руке тешко дрвено корито и јурнула према мајци. Сејмени су јој се све више приближавали. Један је сјахао с коња и потрчао да је ухвати. Стана је бежала уз брдо, стално се осврћући. Њена мајка је све то посматрала и није знала како да помогне своме детету. Није желела да је сејмен осрамоти па је подигла руке увис и клела болно и мукло:
– Еј, Стано, Стано! Убава мајкина ћерко! Дабогда се скаменила!
И у исти мах су се скаменили и девојка с платном на глави и Турчин с лулом у зубима.
Постоји још једна прича о томе како је настала стена са фигуром мушкарца и у њој је такође главни јунак припадник турске властеле која је вековима владала овим крајем.
И ову легенду је забележио професор Момчило Златановић.
Доселио се, кажу, неки турски бег у село Житорађе и жевео на својем пространом и богатом имању. Али је био несрећан, јер му је у Анадолији остао харем и у њему млада жена са црним очима и дугачком бујном косом. Он је чезнуо за њом и једина му је жеља била да је види. Послао је својој родбини писмо и молио и преклињао да му лепотицу из харема пошаљу с неким караваном. Рођаци су га послушали. Жена је послата с турским трговцима, али се на путу разболела и напрасно умрла. Бег је сваког јутра, док је у кањону још сумрачно, излазио на брдо и целог дана нетремице гледао на царски друм не би ли угледо караван и у њему вољено биће. Најзад је од неких путника сазнао истину. Али нада да ће црноока лепотица ипак доћи, није га напуштала. Седео је од јутра до мрака на брду и са чежњом и болом гледао пут поред реке. Пролазе трговачки каравани, сејмени, харачлије, али ње нема.
Кад му се смрт приближила, замолио је људе да га сахране на брду, а на мезеру да буде камен у облику главе с очима упртим у зеленило моравске долине.
Стена у облику фигуре девојке се, кажу, обрушила тридесетих година прошлог века, приликом вађења камена.
Нешто северније од Моминог камена, такође уз Јућну Мораву, налази се насеље Џеп. Познато је предање да су данашње село Џеп основала четири досељена домаћинства; три су припадала данашњем роду Поповића (Поповци, Стамболци и Деда Јовинци), док је једно домаћинство припадало данашњем роду Млађинци. А професор Момчило Златановић бележи легенду о томе како је место где се налази ово село развијеног типа добило име.
Ишао богат Турчин с пратњом терајући „големо азно“, односно велико благо. Кад је стигао на једно место, где се планине једна другој приближују њега и његову пратњу нападну изненада хајдуци. У сукобу изгину сви чланови пратње, нападачи отму азно, а Турчин побегне у Калиманце. Тамо су га питали: „Где и како настрадасте?“ Он им одговорио: „Уђосмо у једну мрачну долину са стрмим странама, која личи на џеп. Кад нас хајдуци нападоше, нисмо знали куда главу да окренемо. Него, шућур на бога што сам жив остао!“ Отуд назив Џеп.
Професор Златановић бележи и народну причу везану за хан, односно гостионицу у Џепу. За време Турака налазили су се у Грделичкој клисури многи ханови, пише Златановић. Један од најлепших био је у Џепу, на ушћу Гарванице у Мораву, у сенци столетних ораха. У њега, нарочито у пролеће и лето, свраћали су трговци, харачлије, сејмени, аге, бегови и врањске мераклије. А како и неби! Било је овде зеленила, свежине и питке воде, а сетна мекамлијска песма разлегала се у дубокој долии целе ноћи. Гости су говорили да је хан леп као девојка. Отуда назив џеп (девојка).
Златановић је записао још једну народну причу о настанку хана у Џепу. Прича почиње једне мркле ноћи када је бели коњ са бисагама злата и сребра прешао је набујалу Гарваницу недалеко од Мораве и грабио према усамљеној светлости, која се једва назирала у даљини. Ускоро је утрчао у неограђено двориште планинске кућице. Газда је чуо топот и брзо истрчао напоље. Пажљиво је пришао коњу, помиловао га по врату мокром од зноја, увео га у шталу и нахранио сеном. Бисаге је скино и унео у собу. Данима је очекивао да се неко појави за коња али никога није било. Белца је од срца заволео и чувао га као дете. После извесног времена развезао је бисаге и, на своје изненађење, видео је силне паре.
Исте године је на месту где се плаха Гарваница улива у Мораву, поред самог пута, саградио хан који је путницима служио за преноћиште, а клисури за украс.
