Југ Србије је некада обиловао бројним легендама које су се препричавале и преносиле са колена на колено. То су приче о стварним или измишљеним јунацима, о историјским личностима и обичним људима, о местима и догађајима.
РТВ Бујановац ће на свом порталу, серијом текстова, покушати да неке од најзанимљивијих легенди овога краја забележи, обнaродује и тиме отргне од заборава.
Бесна кобила је планина која се налази на 40 километара источно од Врања и припада Родопским планинама, најстаријем планинском масиву на Балканском полуострву.
Спада и више планине у Србији, са истоименим највишим врхом на близу 2.000 метара надморске висине, тако да је слабо насељена, сем у неколико мањих села у подножју.
То јој даје извесну мистичност, што је очито инспирисало житеље овог краја да распредају приче о настанку имена Бесне кобиле и имена највећег села у њеном подножју, Криве Феје.
У свим варијантама легенде о настанку имена Крива Феја, помиње се девојка по имену Феја која је живела у подножју Бесне кобиле.
Легенда забележена у Туристичком водичу Лесковца и околине из 1986. године, аутора Хранислава А. Павићевића и Миодрага Ракића, каже да су у давна времена на ову планину богату сочним пашњацима, са својим стадима оваца, крава и коња, стигли номади. Убрзо ро доласку они почињу да граде и своје колибе.
У том селу живела је и лепа девојка Феја. Али, Феја је била и дете ове природе. Снажна девојка и одличан јахач, ни у чему није заостајала за мушкарцима. Посебна страст било јој је јахање, готово се и није одвајала од своје кобиле.
Једног дана Фејину кобилу је ујео бесан пас. Она то није знала, али је видела да су ноздрве њене кобиле обливене крвавом реном. Пожурила је у село, где ће јој људи помоћи да травама спасе своју љубимицу, али је кобила нагло променила правац кретања и појурила ка планини. Наглим окретањем она је збацила Феју и наставила да јури све дубље у непроход. Феја је том приликом сломила ногу. Људи су је нашли онесвешћену, однели у очеву колибу и дуго, дуго лечили, али је Феја остала хрома. И, тако, по овом догађају, чувајући успомену на ову изузетну лепотицу и њену трагичну судбину, људи су ово село назвали Крива Феја, а планину Бесна Кобила.
Најпознатији лексикограф и сакупљач народних умотворина југа Србије, професор Момчило Златановић, бележи две варијанте легенде о настанку имена Бесне кобиле и Криве Феје.
Према првој, у време када су Турци освојили врањско Поморавље, горела су села, сејмени су робили девојке и младе жене. Плач и јецај испуњавали су моравску долину.
Смела лепотица Феја није се дала у руке сејменима, узјахала је бедевију на ливади поред Мораве, обмотала руке њеном густом риђом гривом и јурнула је према високој планини, чији су се огранци у даљини назирали. Трчала је кобила незадржљиво преко долина, гудура, пробијала се кроз храстову шикару и столетни буквик. Дугачка Фејина коса вијорила је на ветру. Храбра девојка често се освртала и гледала гониоце, који су све више заостајали за њом.
После вишечасовног трчања, бедевија је дошла испод саме планине на пропланак обраслим густом бујном травом Ту се срушила од умора. На планинском ветру испаравала се њена мокра длака. При паду Феја је сломила ногу.
Кобила је побеснела и дуго лутала по безименој планини која је после прозвана Бесна кобила.
Друга варијанта ове легенде је слична, али се не везује за период окупације Србије од стране Турака.
У малој брвнари на планинској коси живела је Феја, девојка с мушким срцем. У јахању коња била је прави вештак. Њен отац имао је љуту бедевију, коју није смео ниједан планинац да узјаше. Феја је замолила оца да јој дозволи да умири неукровиту кобилу. После дугог опирања и нећкања, отац је попустио. Феја се без много мука нашла на гипком телу силне бедевије. Скупили се људи и посматрали дрску јахачицу и чудили се њеној необичној смелости. Јурила је кобила преко ливада, пропланака и коса. На ветру су вијориле дугачка риђа грива и тамне плетенице. У дивљем бесу кобила је пала, а Феја сломила ногу. Бедевија је убрзо побеснела и трчала по ћудљивој планини. Хрома девојка је дуго живела. Ето због чега се планина зове Бесна кобила, а село Крива Феја.
Према књизи Ристе Т. Николића „Крајиште и Власина“, насталој на основу података прикупљених од 1905 до 1909. године, о стању ових крајева за време Турака из писаних извора се мало или ништа не зна. Један од ретких помена Криве Феје у средњем веку је у дечанској христовуљи као забран, где је зимовиште стоци двају села Куманова и Средњег Дела, која су припадала дечанском властелинству, пише Николић позивајући се на књигу С. Новаковића „Село“.
Николић ово место назива Крива Веја и притом даје тумачење да име овог места спада у ред старих имена. Према том тумачењу, „веја“ је старословенска реч и значи грана.
Он бележи и да у Кривој Веји постоји црквиште, где је за време Турака подигнута данашња црква. До цркве је селиште, односно место некадашњег насеља. Постоји народно предање, да је црква била „латинска“, као и оближње старо гробље. На гробљу су се налазиле цигле, ћерамиде, судови, плоче а распознају се и рупе. Не може се са сигурношћу утврдити на какве се то Латине односи ово предање, али се претпоставља да се ради о романизованој популацији из Херцеговине, чији су припадници у овом крају, радили као рудари.
Предање даље спомиње и „градиште“, односно остатак некадашње тврђаве, то јест града. О овом месту постоји предање, како је ту постојао збег и како се народ ту крио од Турака.
У блискоме селу Клисурици веле, како је ту „кале“ (град на турском језику) постојало „пред бој на Косову“.
Становници Клисурице, каже једно веровање, „Клисурчани“, били су „Кривовејци“, што се потврђује предањем у Клисурици, да су је заселили досељеници из Криве Веје.
Дивља природа у овом неразвијеном подручју Србије није баш најгостољубивије место, па је последњих деценија присутан изразити тренд смањења популације.
Од 1971. године, када су у Кривој Феји пописана 1.823 становника, тај број рапидно опада, тако да овде сада живи тек пар стотина, углавном старијих житеља.
Са друге стране, Бесна кобила пружа одличне услове за зимски туризам, тако да град Врање улаже напоре да овде заживи туристички центар југа Србије.
Од 2010. године овде постоји планинарски дом, који се користи за смештај посетилаца. “Небески пут” је назив стазе која пролази преко пространих планинских пашњака на надморској висини од 1.800 метара и погодна је за планински бициклизам и шетњу. Постоје и планови за изградњу већег ски центра на Бесној кобили.
