У теми о културној разноликости на простору Бујановца одлучили смо да се бавимо из угла традиционалне ношње, музике и културе.
Припадници албанске националне мањине чине највећи део становништва Бујановца према последњем попису. Од 41.068 становника, 25.465 је Албанаца, што чини 62 посто. 25,5 посто је Срба, док је најмање Рома, 8,6 посто. Остатак чине остале националности. Албанска музика је иначе врло разноврсна. По регионима се разликује у главним стилским карактеристикама између традиционалне музике Гега на северу и Тоски на југу Албаније. Многи страни утицаји, посебно владавина Отоманског царства допринели су овим разликама, те тако албанска музика чини спој музике југоисточне Европе и Турске. Северни делови углавном се одликују бурним тоналитетом, док су јужни опуштенији. Што се тиче мелоса који се деценијама негује у Бујановцу њега карактеришу лагана музика и опуштени тоналитети, те се може рећи да више нагињу традицији Тоски. Албанци негују у оквиру својих културно-уметничких друштава (“Глас долине“ и “Јехона“) своју традицију, али шира јавност није много упозната са одликама албанске традиционалне музике. Што се тиче ношње Албанаца она обухвата више од две стотине различитих облика у зависности од земље где живе. Ту су и традиционални инструменти, песме, све оно што је везано за културно-традиционално наслеђе овог народа.
Што се тиче српској мелоса и традиције, српске игре у околини Бујановца, према неким изворима, деле се на Обичајне или обредне и ту су песме и игре зимског циклуса које се огледају у песми која се пева на Бадње вече, затим ту су песме и игре пролећног циклуса, летњег, јесењег, стрижбајске, свадбарске, успаванке, службарске, љубавне, момачке, девојачке, чобанске, печалбарске, песме у ору, песме епског садржаја. Српска игра Пчињског краја је жива, брза, весела. Народна ношња Пчиње, је по много чему архаична и пуна симбола Старих Срба. Иначе, стара мушка Пчињска ношња је заслугом комунизма била гурнута под тепих, а касније плагијатима, фалсификована као турско наслеђе. Што се тиче мушке ношње, мушкарци у граду су носили панталоне турлије украшене гајтанима које су широке у горњем делу, а при глежњу уже, затим појас углавном црвене боје украшен шарама, кошуљу са мало веза. Преко кошуље се носио јелек копоран направљен од чоје са гајтанима, на ногама ципеле, а на глави фес. Мушкарци на селу су носили панталоне од клашње на бриџ, вунене чарапе, шајкачу и опанке. Женска ношња на селу и у граду је такође била различита. У граду су жене носиле либаду, дугу сукњу, кошуљу, на глави токице, а на ногама нануле. На селу су носиле футу, јелек од клашње, кошуљу са везом, вунене чарапе и опанке.