Дуван се гаји ради лишћа које после сушења, сортирања и ферментације служи као основна сировина за израду цигарета, цигара и других сличних средстава.
“Дуван је култура коју у Африци називају ‘цасх цроп’ што значи да може да донесе велике приходе, али исто тако и да доведе у велики минус”. Сама производња дувана захтева велика почетна улагања.
У Србији је број произвођача дувана пет одсто већи него прошле године, а површине под том културом су незнатно увећане. Према подацима Управе за дуван, расађен је на више од 3.800 хектара, а највеће површине су у Срему.
У Пчињском округу највећа производња дувана према неким подацима датира још из 1885. године, и то у Бујановцу и околини.
Прва организована садња дувана на подручју Бујановца, започиње крајем 19. века, доношењем Закона о дувану 1885. године, од стране Кнежевине Србије.
У периоду од 1885. до 1937. године, производња дувана је бележила успоне и падове, условљена бурним историјским догађајима.
Од 1918. године, по завршетку Првог светског рата, на овим просторима, почиње организована производња дувана од стране државе. Откуп се обављао на железничкој станици у Бујановцу, а под патронатом дуванске станице у Прешеву. Са изградњом магацина отпочето је 1936. године, а исти је завршен септембра 1937. године, када су у истом откупљене прве количине дувана.
Подаци говоре да се у том периоду производња дувана кретала између 300 и 350 тона годишње. За време Другог светског рата, производња дувана је замрла јер су окупационе власти наметале експлоататорски начин рада, што је наишло на отпор код становништва. После другог светског рата, производња поново почиње организовано да се спроводи и из године у годину бележи све веће резултате.
У периоду између 1950. и 1960. године, финансира се стипендирање кадрова различитих профила, да би се у 1956. години започело саа изградњом ферм-завода за индустријску ферментацију дувана.
1959. године услед повећања производње дувана и насталих потреба гради се још један магацин капацитета 350 тона.
Између 1960. и 1970. године настаје период великог успона производње дувана засноване на примени савремених агротехничких мера и савремених научних достигнућа у области производње и ферментације дувана.
Максимална производња дувана у то време била је 1964. године и износила је 1810 тона.
На стотине хектара, у селима у прешевској и бујановачкој општини највише се гајила миришљава варијанта дувана „Прилеп“и „Јака“, а до 2.000 године локална Дуванска индустрија Бујановац (ДИБ) откупљивала је и до 2.000 тона дувана.
Мали Трновац је албанско село на узвишењу уз саму административну линију са Косовом и Метохијом (КиМ). Због изузетно повољних климатских услова овде је и пре Другог Светског рата главно занимање било гајење дувана и сточарство. Дуван је био приоритет и од њега се лепо живело.
-Данас никоме не пада напамет да се поново бави узгојем дувана. Једноставно то је бизнис који нема никакву перспективу, па су људи потпуно заборавили на оно од чега се некада лепо живело. Дуван је „жуто злато“, али мало кога то сада интересује –говорио је својевремено Бедри Рашити из Великог Трновца, чији су родитељи годинама живели од гајења дувана.
Дуван је био и биљка на коју је у срећним временима „мирисало и цело Врање“, где се око 1.500 домаћинстава бавило овим послом. Биле су укључене целе фамилије, а овај бизнис доносио је одличне приходе.
Читави делови Врања са модерним кућама у послератном периоду је саграђено баш од послова са дуваном. Предност је била то што је постојала и Дуванска индустрија која је откупљивала целокупне количине. Сећам се рекордне 1974.године када су данима трајали редови испред ДИВ-а за предају осушеног дувана. Људи су стрпљиво чекали у реду, знајући да ће изаћи са не малом количином новца који се исплаћивао тада на руке –говорио је својевремено Стојан Илић, за медије, чија се породица у више генерација бавила узгојем дувана.
-Иако нисмо имали нафту, од нашег „жутог злата“ некада смо живели као шеици.
Како се могло чути од људи који су се бавили производњом ове културе „крај овог пољопривредног посла био је крајем деведесетих, када се цена килограма дувана изједначила са ценом јабука, а касније је то постао велики светски бизнис, на који произвођачи нису могли да утичу“.
Идем да садим дуван, да направим кућу, говорили су некада Врањанци. Са 8.500 хектара спали су на једва 5.000 хектара под дуваном, а о некадашњим берићетним временима данас се само са сетом говори, уз ракијицу и по коју завијену цигарету.
Према неким документима 1964. године у Врању је 1.500 кућа садило дуван. У рејону је посађено 18 милиона струка дувана, а предато на откуп два милиона килограма сувог дувана.
Откуп је трајао шест месеци, а дуван се мерио на две ваге. Цело Врање је мирисало на дуван. За сваког произвођача дувана најважније је било у којој ће класи бити примљен на откупу.
– Садња дувана се уговарала зими и кад бих се појавио у неком селу, деца су бежала вичући: “Ево га иде, поново ћемо садити дуван. Што си, бре, дошао уместо да на сунцу чувамо овце и јуримо се по ритовима мораћемо да нижемо дуван по цео дан.” говорио је својевремено један од контролора садње дувана новинарима, сећајући се тог лепог времена.
Пошто су уговарајући сетву дувана често гостовали у кући домаћина, контролори су у прсте познавали све фамилије. Знали су свако чељаде у кући, а у оној у којој се садио дуван улазило се 50 до 60 пута годишње. Па се тако сељаци нису занимали само за аконтацију, него и за удаваче из суседних села. А било је на претек и удавача и поља под дуваном, како се могло чути од новинара који су се са посебним пијететом бавили овом темом.
Данас, на жалост ово културом се бави ретко које домаћинство у нашем округу. Било је неколико домаћинстава у Вртогошу, која су производила сорту берлеј. Међу њима је био и Ненад Трајковић, из Вртогоша, који је пре 12 година у засаду имао 2 хектара ове културе.
(Поједини подаци за текст преузети са сајта Дуванске индустрије Бујановац)
